Osvrćući se na teške godine kroz koje sam prošla da bih potvrdila Fa, svaki korak koji sam načinila neraskidivo je povezan sa Učiteljevim saosećajnim blagoslovom i brigom.
Počela sam da praktikujem Falun Dafu 1998. godine, kada sam bila u četrdesetim. Svakog dana sam bila okupana svetlošću Dafe, a moje uzbuđenje je bilo neopisivo. Osećala sam se tako srećnom i kao da sam najsrećnija osoba na svetu.
Međutim, u julu 1999, Komunistička partija Kine (KPK) je pokrenula progon Dafe. Učitelj je takođe bio zlobno napadnut lažima. Nisam mogla samo da sedim kod kuće, pa sam u kasnu jesen 2000. odlučila da odem u Peking da potvrdim Dafu.
U trenutku kada sam zatvorila vrata svog doma, osetila sam tugu jer nisam znala da li ću se vratiti. Pošto smo ja i još nekoliko praktikantkinja ušle u voz za Peking, otpustila sam sve. Išla sam da ispunim svoju svetu misiju i odgovornost.
U Pekingu sam ostala manje od četiri meseca. Morala sam da menjam lokacije na svakih nekoliko dana, što je bilo teško. “Kultivacija zavisi od spostvenih napora, dok gong transformiše učitelj.” (Predavanje 1, Džuan Falun). Znala sam da je sve uredio Učitelj.
Praktikanti u Pekingu su nam obezbedili smeštaj. U našoj sobi je bilo manje od 10 ljudi. Svi su izlazili svaki dan, neki su slali pisma, neki lepili postere, neki delili materijale, a neki kačili transparente. Izlazili smo pre zore. Kada sam zalepila nalepnicu „Vratite Učitelju ugled“, srce mi je bilo veoma opušteno. Konačno sam mogla da odbranim Učitelja.
Dok sam lepila nalepnice u jednom stambenom naselju, videli su me ljudi sa osmatračnice. Dva policajca su me odvela u stanicu. Jedan policajac nas je čuvao. Rekla sam: „Pustite me!“ On se složio. Ovaj policajac je bio veoma ljubazan, pa sam mu ispričala istinu o progonu. Pitao je: „Kako radite vežbe?“ Pokazala sam mu kako se radi peta vežba. Polako je zaspao. Pred zoru sam tiho otvorila vrata i izašla. Niko me nije primetio, pa sam pobegla. Znala sam da mi je Učitelj pomogao. Vratila sam se na mesto gde smo odseli.
Ali posle nekoliko dana, stanodavac nam je rekao: „Morate ići!“ Jer ga je obezbeđenje iz komšiluka pitalo šta rade ljudi koji su iznajmili njegovu kuću. Uplašio se. Otišle smo.
Otišla sam u novi smeštaj. Bilo je oko 30 ljudi. Svi su bili veoma marljivi. Ujutru smo zajedno radili vežbe, uveče smo učili Fa, a danju smo radili ono što je trebalo. Niko nije pitao druge za ime, niti odakle su. Samo smo se organizovali i izlazili u grupama od po dvoje-troje. Okruženje u Pekingu je već bilo veoma opasno. Čak i u autobusima su bili ljudi koji su proveravali lične karte.
Pošto je u novom smeštaju boravilo previše ljudi, obroci su postali problem, ali su svi bili veoma obzirni. Kupili smo nekoliko parenih zemički, kisele krastavce, spanać i napravili supu. Svi smo bili srećni što imamo hranu i mesto za boravak i što smo mogli da potvrđujemo Fa.
Ljudi u Pekingu nisu razumeli istinu o progonu Falun Dafe. Kada bi videli nepoznata lica u zgradi, gledali su nas. Izlazili smo pre zore. Čak i da smo bili zaista tihi, znali su da ima ljudi napolju ako bi pas zalajao. Neki čuvari u stambenim blokovima bili su posebno oprezni. Neki praktikanti koji su izašli ujutru nisu se vratili uveče.
Dok smo pravili transparent, neko je pokucao na vrata i pitao šta radimo. Nismo smele da odgovorimo ni da se pomerimo. Čekali su neko vreme, a onda su otišli. Pošto smo se uverili da su otišli, tiho smo spakovali svoje stvari. Nekoliko nas je izašlo iz kuće. Ušle smo u auto i odvezle se na neku udaljenost. Sećam se da sam se jako plašila, čak su se i ćelije mog tela plašile. Srce mi je lupalo. Kasnije sam čula da je policijski auto došao pošto smo mi otišli.
Tri puta sam išla na trg Tjenanmen. Prvi put kada sam planirala da istaknem transparente, zlo u drugoj dimenziji je pokušalo da me zaustavi prethodne noći: „Ako odeš, glava će ti eksplodirati.“ Nisam se plašila. Posle doručka sledećeg dana, prošetala sam do trga Tjenanmen sa nekoliko praktikanata. Razvili smo transparente i uzvikivali: „Falun Dafa je dobra.“ Onda su prišli policajci u civilu, oborili nas, gurnuli u policijski auto i odvezli u obližnju policijsku stanicu. Pre nego što sam stigla, videla sam praktikanta čije su lice i bela košulja bili prekriveni krvlju.
U policijskoj stanici je bilo mnogo ljudi. Hodnik je bio ispunjen sa dva duga reda praktikanata. Svi su recitovali Učiteljeve pesme iz Hong Yina. Posle nekog vremena, došao je policajac i rekao nam da potpišemo dokument i pitao odakle smo, ali mu nismo rekli. Svi su potpisali dokument: „Praktikant Falun Dafe.“ Osećala sam se izuzetno ponosno i počastvovano. Kakva sam srećnica što sam praktikant Falun Dafe!
U to vreme, mnogi praktikanti su odlazili na trg Tjenanmen, ali su svi bili odvođeni jedan po jedan. Odveli su me u okrug Jenćing u Pekingu i zatvorili u veliku prostoriju. Posle kratkog vremena, došla je policija i izvela nas. Nismo smeli da nosimo cipele. Tukli su nas u hodniku, a zatim odveli u policijsku stanicu. Hodali smo bosi po zaleđenom putu, ali nismo osećali hladnoću. Znala sam da nas Učitelj štiti.
Kada smo stigli u stanicu, rekla sam dvojici policajaca: „Mi smo svi dobri ljudi, Falun Dafa uči ljude da budu dobri i da slede principe Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti. Mnogi ljudi u svetu čitaju Džuan Falun. Ako pročitate tu knjigu, videćete da nema nijedne reči koja uči ljude da budu loši.“ Jedan od njih je uzeo električnu palicu i tukao me. Nisam se plašila. Recitovala sam:
“U životu, ne tražiti ništa,
U smrti, ne žaliti za ničim.
Pročišćavajući sve krive misli,
Kuje se Budinstvo, bez teškoća.” („Ništa zadržano“, Hong Yin).
Podsetila sam sebe da sam kultivator i da me Učitelj štiti. Posle nekog vremena, prestali su da me tuku.
I drugi praktikanti su bili mučeni. Neki su bili pretučeni i imali modrice oko očiju, neki su imali plikove od električnih palica, a drugi su bili izloženi hladnom vremenu napolju. Nisu nam davali hranu ni vodu. Poslali su nas u pritvorski centar na nepoznatoj lokaciji. Dok sam odlazila, videla sam red cipela na zemlji. Vlasnici tih cipela – praktikanti – se nisu vratili. Nisam znala gde su i kakav su progon pretrpeli. Bila sam veoma zabrinuta za njih.
U tom pritvorskom centru je bilo mnogo praktikanata iz cele zemlje. Svi smo sedeli zajedno i razmenjivali iskustva o potvrđivanju Fa. Bila sam zatvorena u sobi bez grejanja sa još tri praktikantkinje. Betonski pod je bio go. Već je bilo hladno, ali je policija stavila ventilator pored vrata da duva hladan vazduh na nas. Nosila sam tanak pamučni kaput. Neko vreme sam ležala na njemu, a neko vreme ga oblačila. Grudi su mi bile hladne kada bih ga skinula i legla na njega, a leđa su mi bila hladna kada bih ga nosila.
Sledećeg dana, policija nas je odvela u planine. Kada se auto zaustavio, rekli su: „Ako praktikujete Falun Dafu, morate izaći, a ako ne praktikujete, možete ostati u autu.“ Svi smo izašli iz auta. Ali nismo znali kuda da idemo, pa smo potrčali uz brdo iz straha da nas ponovo ne uhvate. Kada smo se posle nekog vremena osvrnuli, njih nije bilo. Odlučili smo da se vratimo u grad. Posle nekog vremena, naišao je kamion i zaustavio se. Vozač je rekao: „Kuda idete?“ Rekli smo da želimo da idemo na železničku stanicu. Rekao je: „To je daleko, ja ću vas odvesti!“ Bili smo srećni i iznenađeni. Učitelj je sredio da nas neko pokupi! Zahvalili smo mu i otišli vozom za Peking.
Drugi put sam planirala da sa drugim praktikantima razvijem transparent (dug 99 metara, sa izvezenom Učiteljevom pesmom). Čekali smo tamo u zakazano vreme. Bilo je mnogo policajaca u civilu. Atmosfera je bila veoma napeta, kao da se vazduh zaledio. Tiho smo čekali da dođu praktikanti. Kada su došli, raširili smo letke kako bismo privukli pažnju policajaca i dali drugim praktikantima priliku da postave transparente. Nekoliko ljudi u civilu nasrnulo je na nas, oborilo nas, šutiralo i tuklo. Videla sam da su drugi praktikanti raširili transparent i krenuli ka centru trga Tjenanmen.
Poslali su nas na neko mesto, a u svakoj sobi su bili praktikanti. Čula sam pucketanje električnih palica u drugim sobama. U jedanaest sati usred noći, policajcima je naređeno da nas puste (ne sve). Pošto sam bila teško pretučena (lice i noge su mi bili u modricama), prvu su me pustili.
Sa mnom je puštena i starija praktikantkinja iz provincije Šandung (shvatila sam da je Učitelj uredio da se ona brine o meni). Morale smo da nađemo mesto za boravak i ona mi je pomogla da dođem do hotela. Gospođa na recepciji nas je pitala da li imamo ličnu kartu. Rekle smo da nemamo, a onda je rekla: „Sada je stroga provera, ne možete da ostanete bez lične karte. Uvek neko dođe da proverava.“ Zamolile smo je da nam pomogne. Bila je veoma ljubazna i dozvolila nam je da ostanemo, ali je rekla da moramo da odemo rano sledećeg jutra. Sledećeg dana, izašle smo rano da ne bismo pravile nevolje vlasniku hotela.
Učiteljevim aranžmanom, pronašla sam drugo mesto za boravak, koje je pripadalo mladom paru praktikanata. U toj sobi je boravilo petoro ljudi, uključujući mladu praktikantkinju iz provincije Đilin. Njenog muža su uhapsili jer je na javnim mestima sprejom ispisivao poruke o Falun Dafi. Ova praktikantkinja je izvanredna, bez preterane tuge, i radila je sve što je trebalo. Ponekad je nosila bebu na leđima i izlazila da deli letke. Ja više nisam mogla da delim letke zbog povreda na nozi, pa sam slala materijale poštom. Nisam znala gde su poštanski sandučići, pa sam išla autobusom u obilazak grada. Učitelj mi je pomogao da ih nađem.
Nismo izlazile osim da objašnjavamo istinu. Jedna od praktikantkinja nam je donosila hranu. Nismo mogle dugo da ostanemo na tom mestu, pa me je iz bezbednosnih razloga praktikantkinja zamolila da živim negde drugde sa njenom bebom. Ostale smo u sobi u studentskom domu dok su studenti bili na raspustu. Nije bilo nikog drugog. Pored kuvanja, takođe sam učila Fa i radila vežbe. Pošto nisam mogla da izlazim, nisam mogla da viđam druge praktikante i bila sam veoma usamljena. Zaista sam osetila šta znači samoća, jer sam svaki dan radila istu stvar iznova i iznova.
Kasnije, kada mi se noga oporavila, pomislila sam, zašto sam došla u Peking? Ako ne mogu da potvrđujem Fa, trebalo bi da idem kući. Tako sam ponovo izašla da objašnjavam istinu. Stanovnici Pekinga su bili veoma osetljivi. Kada bih otišla u stambenu zgradu da delim materijale, gledali su u mene jer sam stranac. Zato sam morala brzo da uđem i izađem. Sećam se da je jednom, baš kad sam išla uz stepenice, jedan starac krenuo za mnom. Pretvarala sam se da vezujem pertle. Pitao me je koga tražim. Nisam ni pisnula, brzo sam sišla dole. Pojurio je za mnom. Konačno sam ušla u autobus. Bilo je zaista teško potvrđivati Fa u Pekingu.
Jednog dana, pre zore, otišla sam sa jednim muškim praktikantom u stambeni blok da delim materijale. Policija me je uhapsila i odvela u policijsku stanicu. Prvo su me tukli električnim palicama. Kasnije su me pitali odakle dolazim, kako se zovem, gde sam nabavila materijale, gde boravim. Ništa nisam rekla. Bili su besni i naterali su me da stojim na rukama. Za nekoliko minuta nisam više mogla da izdržim. Uveče su me poslali u pritvorski centar.
Pošto je pritvorski centar bio pretrpan, sledećeg dana su nas poslali u kancelariju za raspoređivanje u Pekingu. Kada smo stigli, tamo je stajalo nekoliko policajaca sa električnim palicama. Čim smo ušli, rekli su nam da čučnemo, a električne palice su nam stavili na leđa. Zatim su nas odveli na igralište, skinuli nam odeću i pretresli nas. Bio je februar i drhtali smo od hladnoće. Nisu nam dozvolili da se obučemo posle inspekcije.
Policija je tamo bila veoma surova. Držali su električne palice i svaki dan hodali oko nas. Davali su nam tri minuta da koristimo toalet i nismo imali vremena da se operemo. Naš posao je bio da preko dana pakujemo štapiće za jelo za jednokratnu upotrebu. Ako nije bilo posla, morali smo da hodamo, čak je i jedna starica morala da hoda. Ako neka ne bi hodala pravo, tukli bi je i grdili. Upakovani štapići su morali da se nose u magacin. Ja sam sitna, pa mi je bilo zaista teško da nosim džak pun štapića.
Jednu praktikantkinju su toliko mučili električnom palicom da joj je vrat otekao. Kada je bilo vreme za jelo, morali smo da čekamo da dobijemo hranu. Kada bi došao red na vas, morali ste da kleknete, podignete činiju sa pirinčem obema rukama iznad glave i kažete: Molim za hranu.
Bila sam nezakonito zatvorena godinu i šest meseci u Ženskom radnom logoru Sinan u Pekingu. Ovo su neka od mojih iskustava iz Pekinga.
Učitelj je rekao: “...Da bi vas spasio, Buda je jednom morao da prosi hranu mešu običnim ljudima.” ("Istinska kultivacija", Bitno za dalje napredovanje). Ono što sam pretrpela zaista nije ništa. Nisam osećala gorčinu, suze ni tugu, i nisam mislila na dom i svoju decu. Bila sam srećna, jer sam uradila ono što je trebalo, branila Dafu i ispunila svoja obećanja.
Učitelju! Hvala vam, hvala vam što ste me izabrali da budem vaša učenica, hvala vam na vašoj milosti i spasenju, hvala vam što ste me poveli putem povratka mom istinskom ja i što me vodite kući.
