Ja sam nastavnica, i otkako sam počela da praktikujem Falun Dafu, vodim svoje učenike da postanu bolji ljudi zasnovano na principima kojima Dafa uči — Istinitost, Blagost i Trpeljivost. Primenjujući ove principe na sve što radim, otkrila sam da se svi sukobi lako rešavaju.
Poslata u daleku školu
20. jula 1999. godine, Komunistička partija Kine je započela progon praktikanata Falun Dafe. Da bi me sprečili da praktikujem Dafu, premeštena sam iz škole u mom rodnom gradu da predajem u drugoj seoskoj osnovnoj školi, udaljenoj više od 30 kilometara. U to vreme, nisam znala da vozim bicikl, pa me je moja porodica u početku svakodnevno prevozila na posao i sa posla motociklom.
Shvatila sam da dugoročno gledano, ovo nije održivo rešenje. Iako sam već bila u četrdesetim, odlučila sam da naučim da vozim bicikl. Tokom procesa učenja, izgubila sam broj koliko puta sam pala. Svaki put kad bih pala, ustala bih i nastavila da vozim.
Ponekad bi spao lanac, ponekad bi se polomila pedala, a ponekad bi se iskrivio volan, pa bih jednostavno gurala bicikl dok ne bih stigla do škole i zamolila kolegu za pomoć. Tokom celog procesa, praktikovala sam „izdržljivost“ i održavala potpuno čisto i otvoreno srce. Ubrzo sam mogla da vozim bicikl na posao.
Dodeliše mi težak razred
U mojoj novoj školi, uprava mi je dodelila najteži razred. Kasnije sam od kolege saznala da je ovo odeljenje već promenilo tri razredne starešine u samo jednom polugodištu. Učenici su imali loš uspeh; njihovo ponašanje je bilo još gore, a tuče među školskim drugovima su bile učestale, sa incidentima koji su izbijali svakodnevno. Roditelji su često dolazili u školu da prave scene.
Već prvog dana na poslu, četiri ili pet roditelja je došlo u školu da me vidi i pitalo: „Možete li zaista da se nosite sa ovom decom?“ Odgovorila sam: „Šta to ima što ja ne mogu da naučim?“ Zatim su mi objasnili neke od problema u razredu. U razredu je bilo dvoje dece sa epilepsijom; zbog njihovog stanja, dobijali bi napade kad god bi se emocionalno uznemirili, pa se niko nije usuđivao da progovori, i nijedan nastavnik koji ih je ranije učio nije se usuđivao da ih disciplinuje.
Ovo dvoje dece je razvilo lošu naviku maltretiranja drugih, nasumično su se iživljavali na devojčicama u razredu. Uzimali bi šta god su hteli od drugih, a ako bi neko odbio, oteli bi im. Niko se nije usuđivao da kaže ni reč, jer su se svi plašili da će biti smatrani odgovornim.
Rešila sam prvi veliki izazov uz Učiteljev blagoslov
Bila sam na dužnosti samo nekoliko dana kada njih dvoje je pokušalo da uzme lenjir od jedne devojčice. Kada je odbila da im ga da, oni su joj ga nasilno oteli i čak je udarili. Devojčica, uznemirena i u suzama, rekla je da želi da ide kući i kaže roditeljima.
Nakon što sam razumela situaciju, ukorila sam dvoje učenika. Tokom celog procesa, postupala sam u skladu sa principima „Istinitosti, Blagosti i Trpeljivosti“. Nisam izgubila živce; smireno sam razgovarala sa dvoje učenika i učila ih kako da budu dobri ljudi.
Dvoje dece je počelo da plače, i zapravo su imali fizičku reakciju; ruke i šake su im počele da se trzaju. Drugi učenici su rekli: „Nastavnice, samo ih ostavite. Ako nastavite da pričate, njihovi roditelji će doći da vam prave probleme. Šta ćete onda?“ U tom trenutku sam pomislila: Moja je odgovornost da ispravljam i obrazujem decu kada pogreše. Ako to ignorišem i pustim ih da nastave ovako, ovo dvoje dece će biti uništeno, a to bi bilo zanemarivanje moje dužnosti.
Imajući to na umu, zamolila sam Učitelja da mi da snagu, i znala sam da će ovo dvoje dece biti dobro. Zatim sam im rekla: „Sve dok slušate svoju nastavnicu, prestanete da maltretirate svoje školske drugove i lepo se ponašate, bićete sasvim dobro.“ Istezala sam im ruke i trljala im šake, i zaista im je bilo bolje.
Provela sam dva školska časa deleći priče sa razredom o tome kako su velike ličnosti kroz istoriju, i drevne i moderne, uspele težeći da budu dobri ljudi. Nakon toga, dva učenika su prepoznala svoju grešku i izvinilo se devojčici; sukob je rešen, a harmonija je ponovo uspostavljena među učenicima.
Podučavanje rečima i delima
Da bih efikasno upravljala ovim razredom, dala sam obećanje svojim učenicima: da ću stizati u školu 30 minuta ranije svakog dana da bih prisustvovala jutarnjem učenju sa njima, provoditi odmor igrajući se sa njima, i pokazivati iskrenu brigu za svakog učenika.
Uvek držim svoju reč i nikada ne obmanjujem svoje učenike. Kada je loše vreme, posebno tokom jakih snežnih padavina kada ne mogu da vozim bicikl, odlazim od kuće više od sat vremena ranije da bih stigla u školu na vreme i prisustvovala jutarnjem učenju sa svojim učenicima.
Jednom je sneg bio do kolena. Skakala sam i klizala se niz planinsku stazu, padajući mnogo puta pre nego što sam konačno stigla do škole. Moje pantalone i cipele su bile potpuno mokre. Kasnila sam tri minuta za naše zakazano vreme. Izvinila sam se učenicima, rekavši: „Žao mi je, svima, kasnim.“
Na moje iznenađenje, više od polovine razreda je imalo suze u očima dok su govorili: „Nastavnice, u redu je.“ Drugi učenik je ustao i rekao: „Nastavnice, da li ste ludi? Nijedan nastavnik u celoj školi se nije pojavio – kako možete reći da kasnite?“ Odgovorila sam: „Prema našem dogovorenom vremenu, čak i jedan minut kašnjenja se računa kao kašnjenje. Kako mogu reći da ne kasnim kada sam tri minuta iza?“
Iskoristivši ovu priliku, rekla sam svojim učenicima: „Da biste bili dobra osoba, prvo morate biti iskreni i pouzdani. Bez obzira na to šta se desi, nikada ne smete prekršiti svoja obećanja; uvek morate ispuniti ono što kažete.“
Od tada, učenici i ja smo delili izuzetno blisku vezu. Za manje od jednog polugođa podučavanja ovog razreda, atmosfera u učionici je doživela potpunu transformaciju. Ocene učenika su se poboljšale, tuče i prozivanje su prestali, i svi u razredu sada preuzimaju inicijativu da čine dobra dela. Bez obzira da li su nešto pogrešili kod kuće ili u školi, brzo dolaze kod mene i priznaju svoje greške.
Dafa me je vodila i blagoslovila moje učenike
Predajem ovom razredu dve godine, i tokom tog vremena, bilo je mnogo dela ljubaznosti i dobrih dela. Moj razred je odgovoran za čišćenje određenog područja, i do kraja semestra, nisam čak ni morala da dodeljujem određene učenike na dužnost; oni su sami preuzimali inicijativu da čiste. Kad god vide smeće, bilo koji učenik će prići da ga pokupi.
Učenike u mom razredu često pohvaljuju školski rukovodioci, a direktor ih čak koristi kao primere tokom sastanaka nastavničkog veća. On često kaže: „Nema učenika koji se ne mogu obrazovati; sve zavisi od toga kako ih nastavnik vodi.“
Moj razred je proglašen „Izvanrednim razredom“, a ja sam prepoznata kao „Model nastavnika razredne nastave.“. Još neverovatnije, dvoje učenika koji su imali epilepsiju više nisu imali teške napade.
Falun Dafa mi je podarila i mudrost i hrabrost. Odlučna sam da se trudim da dobro radim tri stvari, da ispunim svoje zavete, i da pratim Učitelja kući kako bih postigla ispunjenje.
