U jesen 2014. godine, koleginica praktikantkinja i ja smo se vozile motociklom u udaljeno područje da bismo distribuirale 600 primeraka brošura za objašnjavanje istine. Na pola puta, počele smo da osećamo miris benzina, koji je postajao sve jači. Moja saputnica je rekla: „Rezervoar za gorivo možda curi.“ Zato smo odlučile da brošure ostavimo kod druge praktikantkinje u tom području.
Na povratku, moja saputnica je uzviknula: „Miris benzina je nestao! Uopšte ga ne osećam!“ Pitala sam je da li bi trebalo da se vratimo i distribuiramo materijale. Ona je očigledno imala sukob sa porodicom tog popodneva i nije bila u dobrom psihičkom stanju. Zato smo odlučile da zadatak završimo nekoliko dana kasnije.
Pomislila sam u sebi: „Poljoprivrednici će uskoro biti zauzeti jesenjom žetvom. Moramo da distribuiramo materijale pre nego što žetva počne, kako bi više ljudi imalo priliku da ih pročita.“ Tako sam sledećeg dana, nakon slanja ispravnih misli u podne, sama krenula biciklom.
Zastrašujuća vožnja i bezbedno prizemljenje
Put je bio dug, i veći deo puta je bio uzbrdo. Bilo je i izuzetno vruće, tako da sam do kuće praktikantkinje, gde smo ostavile materijale, stigla tek u 16:30. Da bih olakšala distribuciju, podelila sam materijale u pakete različitih veličina, prema broju domaćinstava u svakom selu, i postavila pakete na skrivena mesta na ulazima u sela.
Nakon što sam distribuirala sve materijale, vratila sam se u dom praktikantkinje da pokupim poslednji paket. Bilo je već 2:30 ujutru. Rekla mi je: „Vrlo je teško ući u obližnja sela. Svako domaćinstvo pušta svoje pse da slobodno lutaju. Čim neko uđe, psi će ih juriti i pokušati da ih ugrizu. Nemoguće je tako nešto distribuirati. Možeš ti to da uradiš, ali idi drugim putem i uđi u selo odatle, pa distribuiraj materijale dok izlaziš.“
Sledila sam njena uputstva. Put je bio uzbrdo, i ubrzo su mi se pojavili žuljevi na stopalima, tako da nisam mogla mnogo da se oslanjam na njih. Ali dokle god sam mogla da pedaliram, nisam silazila s bicikla i hodala.
Nikada pre nisam bila u tom području i nisam znala ništa o uslovima puta. Dok sam nastavljala da pedaliram, iznenada sam se našla kako idem nizbrdo – a kočnice nisu radile. Bicikl je išao sve brže i brže, i ništa nisam mogla da uradim da ga zaustavim. Put je bio prekriven granama i lišćem sa obe strane, tako da nisam mogla mnogo da vidim ispred sebe.
Što sam dalje išla nizbrdo, put je postajao strmiji i neravniji. Bicikl je jurio niz padinu, ponekad čak i poleteo u vazduh. Čvrsto sam držala volan. Ručice kočnica su se okrenule za punih 180 stepeni, ali su bile beskorisne. Sve o čemu sam mogla da razmišljam bilo je: „Kako da se zaustavim? Pod kojim okolnostima ću moći da se zaustavim? Šta će se desiti mojoj izloženoj glavi? Šta će se desiti mom telu?“ Nisam se usuđivala da razmišljam dalje. Sve sam prepustila Učitelju i prestala da brinem o tome.
Kad sam bila blizu podnožja planine, više nije bilo drveća duž puta, tako da sam konačno mogla da vidim sve oko sebe. Padina je bila izuzetno strma. Odjednom, moj bicikl je poleteo visoko u vazduh. U tom istom trenutku, čula sam Učiteljev glas: „Skreni malo udesno.“ Skrenula sam udesno dok sam još bila u vazduhu. Bilo je to kao scena usporenog snimka u filmu. Gledala sam bicikl kako pada, odbija se, a zatim se spušta na travu pored puta. Kliznuo je kratko napred i pao.
Ležala sam na putu, ali sam brzo sela i pregledala se od glave do pete. Jedina povreda bila je mala ogrebotina na levom kolenu. Nisam osećala apsolutno ništa nigde drugde. Bilo je kao da se ništa nije ni dogodilo. Nije bilo čak ni bola u nozi. Bila sam preplavljena emocijama i rekla sam u srcu: „Hvala ti, Učitelju! Hvala ti, Učitelju!“
Kad sam pažljivije pogledala, shvatila sam da su u tom području bila dva puta. Pala sam na putu koji je povezivao zapadni kraj prve ulice sa drugom ulicom. Na zapadnom kraju druge ulice bio je parkiran veliki kamion sa zadnjim delom okrenutim ka zapadu. Da mi Učitelj nije rekao da skrenem desno, udarila bih u zadnji deo tog kamiona. Šta bi mi se desilo, bilo je lako zamisliti.
Bila sam duboko zahvalna Učitelju što mi je spasio život. Nije bilo reči da izrazim svoju zahvalnost. Suze su mi tekle niz lice, ali nisam imala mnogo vremena da razmišljam o tome. Pregledala sam bicikl i ustanovila da je potpuno ispravan. Pokupila sam poslednji paket materijala i otišla u drugu ulicu da ih distribuiram. Zatim sam se vratila u prvu ulicu. Ostala su mi samo dva domaćinstva kad je neko otvorio kapiju i izašao na put.
Dok sam se vraćala kući, razmišljala sam o tome kako se ništa ne dešava bez razloga. Da kočnice bicikla nisu otkazale, trebalo bi mi mnogo više vremena da stignem do sela. Do tada bi stanovnici obe ulice možda već bili napolju. Ljudi u ruralnim područjima obično ustaju rano kako bi obavili više posla. Da se to desilo, možda ne bih uspela da distribuiram toliko materijala.
Ostati bezbedna u udaljenom planinskom području
Jednom sam se vozila električnim biciklom u udaljeno planinsko područje da bih distribuirala materijale. Pošto je put bio tako dug, ostavila sam bicikl kod praktikantkinje da se puni, i nastavila njenim biciklom da distribuiram materijale.
Prešla sam nekoliko planina i prošla pored groblja na jednoj od njih. Upravo je pao mrak, ali sam nastavila da vozim bicikl niz padinu i ubrzo stigla do dna. Do trenutka kada sam završila sa distribucijom materijala i vratila se uz istu planinu, bilo je skoro ponoć.
Silazak nizbrdo je bio lak, ali uspon uzbrdo je bio nešto drugo. Gurala sam bicikl korak po korak, polako se penjući. Nakon dugog uspona, konačno sam stigla do vrha, blizu groblja. U tom trenutku, setila sam se nekoga koga sam poznavala, a ko je nedavno preminuo i bio sahranjen na tom groblju, i uplašila sam se. Upravo tada, čula sam Učiteljev glas pored sebe: „Ne plaši se. Učitelj je ovde.“ Moj strah je istog trena nestao.
Nakon što sam prošla groblje, počeo je da duva jak čeoni vetar. Dok sam nastavljala severno duž planinskog grebena, videla sam šumski požar nedaleko. Planinska padina je svetlela crveno, zahvaćena plamenom. Čula sam vatrogasna vozila kako jure ka požaru iz različitih pravaca. Odjednom sam dobila jake bolove u stomaku. Nisam mogla ni da vozim bicikl ni da hodam. Pomislila sam: „Ne mogu da nastavim duž ovog planinskog grebena.“ Zato sam se okrenula i krenula drugim putem niz planinu. Čim više nisam bila okrenuta jakom čeonom vetru, stomak me je prestao boleti.
Shvatila sam da je bol u stomaku na planinskom grebenu bio Učiteljev način da me spreči da nastavim severno duž grebena. U tom pravcu je bio požar, i bilo bi opasno da sam tamo sama usred noći. Učitelj me je vodio da umesto toga krenem putem dole do podnožja planine.
Na putu kući, pogledala sam gore u zvezdano nebo. Učitelj je bio visoko iznad, neprestano mi davao nagoveštaje i štitio me. Osećala sam duboku zahvalnost. Hvala ti, Učitelju! Hvala ti, Učitelju!
Učitelj mi je sredio novi bicikl
Na drugom dugom putovanju u udaljeno planinsko područje da bih distribuirala materijale, moj električni bicikl je imao vrlo malo snage kada sam stigla na odredište. Nisam imala izbora nego da ga guram do obližnje kuće praktikantkinje radi punjenja. Ali nisam čekala da se baterija potpuno napuni. Čim je pao mrak, bila sam nestrpljiva da izađem i distribuiram materijale.
Na povratku, nakon distribucije materijala, vozila sam se mračnim delom puta kada je bicikl udario u ležeći policajac i bio bačen u vazduh. Snažno sam pala na put.
U tom trenutku, imala sam tri različita osećaja. Prvo, osetila sam kako mi se levi obraz ogrebao o zemlju. Drugo, kolena su mi udarila o pločnik, pri čemu je leva noga preuzela najveći udarac. Treće, osećala sam se kao da krhotine lete svuda. Sela sam na zemlju i proverila lice. Nije bilo krvi, nije bilo slomljene kože, i nije bilo bola. Zatim sam proverila noge i ruke. Ništa nije bilo pogrešno.
Pitala sam se šta je to letelo kroz vazduh. Prošla sam rukama po zemlji i shvatila da je sve iz pak tregera bicikla bilo izbačeno. Čak su se i punjač i produžni kabl polomili.
Prišla sam i podigla bicikl. Njegovo spoljno kućište je bilo razbijeno, sa žicama koje su visile svuda. Nije hteo da se upali, tako da nisam imala izbora nego da guram bicikl kući. Leva noga me je bolela, pa sam hodala polako. Ali što sam dalje hodala, manje me je bolelo. Pre nego što sam daleko odmakla, ponovo se osećala normalno. Uopšte nije bilo bola!
Kad je svanulo, pogledala sam svoju odeću. Nije bila prljava niti pocepana. Čak su i kolena mojih pantalona izgledala čisto kao pre. Bilo je zaista čudesno! Znala sam da je neko ranije imao ozbiljnu motociklističku nesreću na tom istom mestu i pretrpeo slomljena rebra. Dok sam gurala svoj oštećeni bicikl putem, neprestano sam govorila u srcu: „Hvala ti, Učitelju! Hvala ti, Učitelju!“
Stigla sam do radionice za popravku bicikala nešto posle 8:00 tog jutra. Slučajno, radionica je imala na prodaju polovni električni bicikl koji je bio u vrlo dobrom stanju.
Vlasnik radnje me je pogledao i rekao: „Ovaj bicikl je baš za vas.“ Zato sam zamenila svoj stari i platila mu još 400 juana.
Srećno sam se vozila svojim novim biciklom kući, misleći da je Učitelj sve ovo sredio. Uspela sam da dobijem tačno ono što mi je trebalo i potrošila sam vrlo malo novca.
Mnogo puta tokom godina razmišljala sam o tome kako me je Učitelj vodio i štitio kad god sam se suočavala sa poteškoćama ili opasnostima. Dugo nisam mogla da pronađem prave reči da mu izrazim svoju zahvalnost. Sve što mogu da uradim je da pustim suze zahvalnosti da teku i kažem u srcu: „Hvala ti, Učitelju! Hvala ti, Učitelju!“
Moram dobro da iskoristim vreme koje nam je Učitelj produžio kroz svoju ogromnu patnju i žrtvu. Ceniću svaki trenutak, dobro ću se kultivisati i pomoći da se spasi više živih bića. Ne smem izneveriti Učitelja.
