Falun Dafa Minghui.org

Viđeno u snu: Gorko kajanje zbog neizvršenja moje misije

(Minghui.org)

2. januara ujutro, imala sam dva vrlo jasna sna, koji su me šokirali do srži. Iako ih nazivam snovima, to je zapravo nešto što je moja duša doživela izvan mog fizičkog tela.

San A

Odjednom sam osetila fizičku neprijatnost, pa sam sklopila oči i osetila kako mi duša izlazi kroz glavu. Dok sam se ja (duša) osvrtala da vidim svoje telo kako leži tamo, upitala sam se: “Jesam li mrtva?” Onda su se ukazala dva zraka svetlosti, i u meni se javila misao da svetli zrak vodi na nebo, a tamni u pakao.

Pomislila sam: "Ja sam praktikant Dafe. Nema šanse da odem u pakao. Čak i ako umrem, ja više nisam biće koje pripada paklu." Svetli zrak me je upijao dok sam se uzdizala prema nebu. Plutajući i ploveći na gore, u nebo, moje telo se osećalo vrlo lagano, bez težine, i ja sam se ustremila ka gore.

Pomalo uplašena, rekla sam sebi: “Nemoguće je da sam mrtva, zar ne? Još nisam završila svoju misiju! Ako treba da odem, otići ću s Učiteljem!" Na tu pomisao sam ušla u duboki kosmos, sa slojevima i slojevima kosmosa koji su prolazili pored dok sam letela velikom brzinom. Uskoro se predamnom ukazao divan raj.

Shvatila sam da je to raj za učenike Dafe koji su proganjani do smrti, ali su svejedno dostigli ispunjenje. Ovde oni čekaju poslednji korak Učitelja: Fa ispravljanje ljudskog sveta. Pokušala sam da uđem unutra, ali mi nije bilo dozvoljeno.

I tako sam nastavila da letim sve dok nisam stigla u turoban svet, gde sam ugledala puno ljudi kako sede na zemlji, beživotnog pogleda, glasno kukajući, udarajući se u grudi, i vrteći glavama. Ceo ovaj svet je bio ispunjen beskrajnom tugom, gorčinom i beznadnim kajanjem. Pokušala sam da shvatim šta se dešava.

Onda mi je ideja pala na pamet i omogućila mi da shvatim da je ovo svet za praktikante koji su preminuli pre nego što su ispunili svoje zavete, i tu čekaju strašni sud.

Ovo me je zbilja šokiralo i velik strah je narastao u meni: “Jesam li sada zaista mrtva? Nisam ispunila svoju misiju i sada sam mrtva?" U tom času mi je pritrčala moja pokojna baka. Gledala me je zapanjena neko vreme, a kad se sabrala, zaplakala je i povikala: “Šta, pobogu, ti radiš ovde? Ne ispunivši svoj zavet! Kako se usuđuješ da dođeš ovde? Ja računam na tebe (da dostigneš ispunjenje)! Nisam li ti puno puta u tvojim snovima rekla da treba da se kultivišeš marljivo? Kako smeš da umreš ne ispunivši svoju misiju? Zašto si došla na ovaj svet?” Rekavši ovo, ona se sručila na zemlju, gorko jecajući.

Počela sam da verujem da sam zaista mrtva. Plakala sam i plakala, moleći Učitelja za pomoć. Videla sam fašen Učitelja kako me posmatra iz daljine vrlo žalosno i ozbiljno. Klekla sam, jecajući i plačući, i znala sam da sam pogrešila i da se nisam dobro kultivisala. Preklinjala sam bića oko Učitelja da me pošalju nazad, jer ako predugo ostanem izvan svog fizičkog tela, ono će uskoro umreti. Ali bez obzira koliko sam ridala, niko nije došao da mi pomogne. Pala sam u očaj. Toliko sam se kajala što se nisam dovoljno dobro kultivisala i što sam dospela u ovaj svet očaja. Moja duboka tuga i bol proizveli su da osetim da više ne želim da živim.

Onda je došla praktikantkinja Dafe i upitala me zašto sam tu. Rekla sam da ne znam. Rekla je da je ona tu poslata jer nije uspela da prođe teškoću karma-bolesti i sada se puno kaje, ali za to je prekasno jer bez fizičkog tela, više se ništa ne može. Prekasno je za sve.

Upitala sam je da li ćemo biti uništeni ako nismo ispunili svoju misiju, tj. koja je kazna. Rekla je da mi ni slučajno neće otkriti nebeske tajne, ali da zna da ako ne ispunim svoju misiju, živa bića koja mi pripadaju će biti potpuno zbrisana, i svi svetovi i živa bića u njima, slojevi na slojevima onih s kojima sam imala predodređene odnose kad sam došla iz visokih domena, biće dezintegrisani.

Kad sam ovo čula, nisam mogla prestati da plačem, razmišljajući o tome koliko bih želela da se vratim nazad u svoje ljudsko telo. Onda mi je ona pokazala ogledalo u daljini, putem kog sam mogla da vidim sve svoje rođake. Pojurila sam ka njemu i ugledala svoju majku, praktikanta, kako grli moje telo, plače i uzvikuje moje ime, pozivajući me da se vratim natrag u svoje telo. Rekla je da nisam završila svoju misiju i da ne mogu da idem. Čula sam je kako viče moje ime, i uzviknula sam: “Mama, Mama!" Ali bez obzira koliko sam bila glasna, ona me nije mogla čuti. Ugledala sam drugu praktikantkinju kako pomaže ljudima da istupe iz Partije. Pokušala sam da je dozovem, ali me ni ona nije mogla čuti. Bila sam sva u suzama – suzama neizmernog kajanja. Ophrvana tugom i bolom, trpela sam neizrecivu patnju.

Odjednom sam začula glas: “Neka ostane nekoliko dana.” Ne znam ko je to bio i klekla sam, gorko zavijajući. Posle nekog vremena nam je rečeno da jedemo, ali niko nije hteo. Pokušala sam da vidim što dalje mogu, i ugledala sam nebrojene učenike kako liju suze, duboko se kajući. Neki su šamarali sami sebe i postali su otečeni, crveni; neki su grebali svoje lice oštrim noktima i raskrvarili se; neki su glavom udarali u zid i glave su im krvarile; neki su se pesnicama lupali po grudima, udarali po nogama i rukama itd. Ceo ovaj svet je bio ispunjen očajničkim, srceparajućim kricima. Ali onda sam shvatila da u tom svetu, koliko god patio i mučio sebe - nećeš umreti. Pa svako ko dođe na taj svet mora bolno patiti, iz sekunda u sekund, minuta u minut, u dubokom kajanju. Svako bi tu radije umro umesto da živi još jedan sekund, da ima izbora. Pa čak i kad bi se od tebe zatražilo da ostaneš u životu, radije bi umro. Taj osećaj je neopisiv.

Gledajući praktikante tamo, toliko sam mrzela sebe. Zašto se nisam dobro kultivisala? Zašto sam se stalno držala tih vezanosti? Odjednom sam se setila da i dalje postoje spiskovi ljudi koji su istupili iz KPK, a koje još nisam bila objavila. I dalje ima krivičnih prijava protiv Đijang Cemina koje nisam uredila, i dalje ima prijatelja i bivših kolega iz škole koji nisu čuli istinu o Falun Gongu.

Setila sam se da nisam svim srcem učila Fa i da još uvek ne umem da recitujem novi Lunju, kao ni mnoge pesme iz Hong Yin, da i dalje nisam u stanju da meditiram ceo sat, da sam propustila stojeće vežbe toliko puta, kao i da ne radim vežbe svaki dan i da sam puno puta propustila da pošaljem ispravne misli.

Misleći o svemu tome, srce kao da mi se slamalo, kao da je nožem rezano na komadiće, i toliko sam mrzela sebe. Pokajničke suze oblile su mi obraze. Klekla sam, udarajući se pesnicama, šamarajući lice. Toliko sam želela da dobijem šansu da se vratim u svoje telesno telo, toliko sam želela da dobijem priliku da se dobro i marljivo kultivišem u ljudskom svetu. Zavapila sam molećivo: “Molim vas! Pomozite mi! Molim vas, pomozite mi da se vratim u svoje fizičko telo. Uskoro će biti mrtvo ako se to ne desi!” Ali koliko god da sam preklinjala, nije vredelo.

Posle nekog vremena, ne znam koliko je bilo prošlo, začula sam glas: “Vreme je. Pošalji je nazad.”

Sledeće što sam čula bila je moja majka koja pokušava da me probudi da radim vežbe, i otvorila sam oči. Ali te reči: “Vreme je. Pošaljite je nazad” i dalje su mi odjekivale u glavi dok se moje fizičko telo budilo.

Dugo posle ovog nisam mogla da se smirim, bila sam toliko šokirana. Isprva sam bila uplašena, ali minut kasnije sam bila srećna i puna radosti, gledajući kućno okruženje u kom sam se nalazila, i osećajući bol kad se uštinem.

Sada sam bila sigurna da sam još živa! Sjajno! I dalje imam priliku da se kultivišem! I dalje imam priliku da dobro postupam i izvršim svoju misiju! Krajnosti u emocijama i duhu, koje sam doživela, bili su drastično različite. I dalje sam bila zatečena, u šoku: To nije bio san, to je bila stvarnost, i verujem da je moja duša ona koja iskusila žalost i kajanje zbog neispunjenja misije, nakon što sam napustila svoje fizičko telo.

Zahvalna sam Učitelju što mi je dao tako ozbiljno upozorenje i pouku.

San B

Dok sam sedela u meditaciji, odjednom me je strašno zaboleo stomak. Ustala sam i vratila se u krevet i ponovo zaspala. Onda sam usnila novi san.

U snu je bio jedan stariji čovek. Iako mu nisam mogla jasno videti lice, njegov glas sam mogla jasno čuti.

Upitao me je da li u mojoj kultivaciji postoji ikakva poteškoća ili prepreka koju ne uspevam da prebrodim. Malo sam razmislila i rekla da mi se čini da je teško proći teškoću sa udajom. Zatražio je više detalja. Rekla sam mu da već imam 32 godine, a još se nisam udala. Osećam velik pritisak od običnih ljudi, a moji prijatelji i rođaci me ne podržavaju, niti me razumeju.

Drugi ljudi pretpostavljaju da moram imati neki problem, ili mi je neki dobrostojeći muškarac tajni ljubavnik, pa se puno priča širi u vezi sa mnom. Ljudi me čudno gledaju. Okružena ovim, ponekad mi je teško da dišem.

Stariji čovek me je upitao zašto se nisam udavala. Rekla sam mu da duboko u sebi imam konflikt. Počela sam da čitam i učim Dafu kad sam imala samo 10 godina, a praktikant sam postala 3 godine kasnije, što znači da se kultivišem skoro 20 godina. Ako se udam, neće li sve te godine mučenja i truda u kultivaciji biti uzalud?

Znam da, kao kultivator, treba da se oslobodim osećanja i želja, a udaja bi samo donela još jednu nepotrebnu prepreku mojoj kultivaciji. Plus, ljudi u braku treba da imaju decu i da troše puno vremena i energije na njih, i teško je osloboditi se osećanja prema sopstvenoj deci.

Sve to može da spreči osobu da se marljivo i dobro kultiviše. Ali ako se ne udaš, obični ljudi to ne shvataju i ogovaraju te. Znači da nijedno ne valja, ni udati se, ni ostati sama. Ali srećna je okolnost to što sam „bejbi-fejs“. Izgledam prilično mladoliko i ljudi često misle da imam oko 22. Ta mladolikost mi je jedina uteha.

Čuvši ovo, čovek se nasmejao i rekao: “Poznata ti je priča Put na Zapad, zar ne? Monah Tang je izdržao 81 teškoću pre nego što će dobiti budističko sveto pismo i dostići ispunjenje. Ti, kao učenica Dafe, imaš najveću misiju ikada, i da bi tvoj nivo kultivacije dostigao visine bez presedana, moraćeš da prevladaš stotine i hiljade teškoća i prepreka.

“Ljudi stalno govore da bi želeli da se kultivišu i postanu bogovi i bude, ali to nije lako. A za one koji su ovde došli da budu učenici Dafe, nije tako jednostavno, niti lako. Ne može svako ko to poželi postati učenik Dafe. Zvanje 'Učenika Dafe’ je nešto čemu se sva božanstva na nebu dive, ali što ne mogu dobiti. Zbilja je velika sreća biti u mogućnosti da se vežba Dafa.”

“Ti znaš da su principi u ljudskom svetu upravo suprotni. Ako želiš da kultivišeš budinstvo, moraš naići na mnoge teškoće i probleme. Ti znaš da si tokom mnogih života podnela nezamislivu količinu gorčine i patnje i da si na kraju došla do ove finalne faze, i da se moraš osloboditi ove ljudske ljuske, što znači da moraš pretrpeti nepodnošljiv bol i teškoće.”

“Bez obzira šta ljudi oko tebe kažu o tebi, bilo da si dobra ili oni ne mogu da te shvate i rugaju ti se, smeju ti se, ili te zlostavljaju, ne služi li to da ti pomogne da ukloniš svoju ljudsku ljusku? Principi u sekularnom svetu su suprotni – svako u tvojim godinama treba da ima supružnika i podiže decu. Za tebe, kultivatora, to služi da ti pomogne da ukloniš svoje vezanosti i postaneš božansko biće.”

“Oni te ne shvataju, ali u budućnosti, kad budeš dostigla ispunjenje, oni će te itekako razumeti, oni će ti se diviti i plaćaće za ono što su učinili da ti nanesu patnju. S druge strane, ti možeš izabrati da se udaš, i to će služiti da se vidi jesi li dovoljno čvrsta, u kojoj meri osećanja i želje utiču na tebe, kao i deca.”

Rekla sam mu da nisam toliko čvrsta i stabilna, da se plašim da neću moći dobro da se ponesem i da ću pasti. Rekao je: “Budući da je to slučaj, onda je bolje da se marljivo kultivišeš. Ako se u ovom času osvrneš nazad, je li to i dalje prepreka? Nije li lako preći je? Zapravo, ja tvoju kultivaciju vidim kao jednodnevni proces –dođeš na ovaj svet i ostaneš samo jedan dan, i uskoro je gotovo.”

Upitala sam: “Ali zašto meni izgleda tako dugo?” Osmehnuo se i rekao da se ljudsko vreme i vreme o kom on govori razlikuju. U stvarnosti, to je samo tren oka.

Ponovo je naglasio da treba da se kultivišem i vratim nazad.

Bilo je vreme za slanje ispravnih misli, i ja sam se probudila i ustala.

Kad sam svoj san podelila sa roditeljima, oboje su bili u šoku. Mama je zaplakala i rekla da to nije bio samo san, već da Učitelj pomaže da se prosvetlim. Sutradan je naišla jedna praktikantkinja, pa sam i s njom to podelila. Ohrabrila me je da zapišem sve i kažem onim praktikantima koji nisu marljivi i imaju puno vezanosti, da je ovo mudro upozorenje za sve nas da ponovo razmislimo o svom putu kultivacije.

Kolege praktikanti, ima li na ovom ljudskom svetu ičeg za šta vredi biti vezan? Ima li i jedne vezanosti koja se ne može otpustiti? Postoji li neko ljudsko razmišljanje koje nas koči da budemo marljivi?

Nije nam preostalo puno vremena. Ako ne možete zaista ceniti sebe, ako ne možete ispuniti svoju misiju, ono što vas čeka je beskrajan bol i neizmerna žalost, a da ne pominjem uništenje! Molim vas, moje kolege praktikanti, nemojte imati zbrku u glavi! Molim vas, nemojte čekati dok ne izgubite svoje fizičko telo i počnete da se kajete što niste dobro postupali. Tada će biti prekasno.

Ovaj članak je zasnovan na mojim sopstvenim iskustvima i shvatanjima. Molim vas da me ispravite ako nešto nije na liniji s Dafom.