Pre oko godinu dana sam se, kao koordinator za moju zemlju, uključio u globalni projekat prikazivanja filma Slobodna Kina: Hrabrost da se veruje. Ovo je priča o prvoj zatvorenoj projekciji za prijatelje praktikanata Falun Dafe i VIP osobe, u Beogradu, prestonici Srbije, i mojim uvidima tokom tog procesa.
Sve je počelo prikazivanjem filma članovima moje porodice. Iako vežbam Falun Dafu od 2005, imao sam utisak da neki od njih nikad nisu usvojili potpuno pozitivan stav prema onom što radim, i želja mi je bila da ovo ispravim.
Dopreti do porodice
Moja ćerka je pročitala Džuan Falun dok je bila tinejdžer. Čitala je od korice do korice, za kratko vreme i na sopstvenu inicijativu, da bi na kraju izjavila da joj se knjiga ne dopada. „To je knjiga koja traži od čoveka da se odrekne svojih osećanja“ – tako je rekla.
Prošle su godine i u međuvremenu je postala student filmske akademije. Kad sam joj predložio da zajedno pogledamo film i da mi kaže šta misli o njemu, pristala je. Očigledno je film uspeo da ukloni neke od njenih predstava, i pojasni joj progon i ono za šta se njen otac zalaže. Kasnije će mi pomoći kod titlovanja filma, učestvovati u traženju sale, i čak pozvati svoje profesore i kolege na projekciju. Šta više, nedavno je odlučila da snimi kratki film o mojim aktivnostima uopšte. Nadam se da ćemo na ovaj način moći da dopremo do više ljudi.
Sledeći su bili moji roditelji – iako im je bilo jasno koliko sam se promenio od kad vežbam Dafu, ipak nikad nisu shvatili zašto trošim svoje vreme i novac da „pomažem Kinezima“. Jednog dana, posle sahrane rođaka, iskoristio sam priliku da nešto podelim s njima: „Već ste stari i uskoro biste mogli napustiti ovaj svet. Kako možete ići pre nego što shvatite neke stvari o meni? Da li biste pogledali jedan film?“
Pravo biće moje majke je shvatilo – film ju je ganuo. Ali mog oca su celog života trovali komunističkom kulturom, pa ga je film prilično iritirao i odbio je da veruje da je istina ono što se u njemu prikazuje. Nisam pokušao da ga ubedim. Samo milost ima moć da promeni srca ljudi – kako sam naučio iz Dafe – pa sam naprosto pokušao da budem iskren prema njemu i podelim svoje iskustvo.
U svojoj mladosti sam bio veliki buntovnik i protiv svih autoriteta, uključujući nastavnike u školi i mog oca. Pravio sam probleme svojim roditeljima i naneo im dosta bola. Rekao sam ocu: „Ne mogu vratiti vreme i promeniti stvari, ali sad kad sam pronašao mir u Falun Dafi, žao mi je zbog svega. Možeš li mi oprostiti?“
Zapravo, i mom ocu, takođe, je trebao oprost. Film nam je dao povod da počnemo biti otvoreni i iskreni jedan prema drugom, i mislim da je ta otvorenost konačno probila barijeru koju su proizvela njegova predubeđenja. Shvatio je da iako „mali ljudi“ poput mene ne mogu da pobede Komunističku partiju Kine, vredi boriti se za ispravnu stvar. Pao mi je kamen sa srca.
Dopreti do prijatelja
Prva zatvorena projekcija je održana u kulturnom centru, popularnom među studentima i ljubiteljima umetnosti. Zapravo smo dobili prostor bez ikakve naknade, uz pomoć još jedne obične osobe, još jedne ćerke praktikanta, kojoj je možda na isti način nedostajalo pravo razumevanje Dafe, kao mojoj ćerci. Centar nam je čak dozvolio da postavimo izložbu fotografija, a otvaranje je zakazano za posle projekcije.
Tokom ranih priprema za projekciju bio je moj 50. rođendan. Porodica i prijatelji su očekivali da se ovaj jubilej obeleži na odgovarajući način, pa sam za mali krug prijatelja zakazao večeru u restoranu. Ali nešto se desilo da poremeti moj plan, tako da smo na kraju dospeli do proslave sa 60 zvanica. Naravno, svaka prilika za objašnjavanje istine je dragocena, ali mi ipak nije bilo jasno zašto sam bio prinuđen da pravim događaj za obične ljude ovolikih razmera.
Zapravo, to je bio trening za Slobodnu Kinu. I ne samo to, već su svi gosti sa proslave automatski završili na listi gostiju Slobodne Kine.
Za razliku od mene, jedna starija praktikantkinja mislila je da nema koga da pozove. Sutradan, međutim, dok se vozila gradskim prevozom, pored nje je seo mladić, otvorio knjigu i počeo da čita. Primetila je da je knjiga na kineskom i započela razgovor s njim. Ispostavilo se da je on student kineskog jezika. Praktikantkinja mu je ispričala o Slobodnoj Kini i pozvala ga na projekciju. Upitao je može li povesti kolege sa sobom, kao i profesora.
Druga praktikantkinja je imala dosta prijatelja za pozvati, uključujući i taiči instruktorku. Ali instruktorka je odbila poziv, uz obrazloženje da se njeno prisustvo ne bi dopalo kineskoj ambasadi, s kojom sarađuje. Bila je dosta negativna i čak je upitala zašto se mi toliko brinemo za kineski narod.
Kao relativno nov praktikant, praktikantkinja je ove reči ozbiljno uzela k srcu. Te noći je u snu videla Učitelja, kao se ukazuje iz oblaka i pita je: “Ideš li s nama na učenje, ili ne?” Ovo je za nju bilo veliko ohrabrenje.
Smetnje
Zapravo, sve je išlo po Učiteljevim aranžmanima sve do dan pred projekciju. Tada je usledio moj san... Vozio sam kombi pun praktikanata; išli smo u drugi grad, gde je te večeri trebalo da nastupi Šen Jun. Brinuo sam da ne zakasnimo, pa sam prebrzo vozio. Pričajući s praktikantima, nisam video nešto na putu. Da bih to izbegao, naglo sam skrenuo i sleteo s kolovoza. Niko nije bio povređen, ali auto je završio u jarku.
Umesto da hladne glave i mirnog srca razmotrim situaciju, počeo da paničim: „Prekasno je. Nećemo naći drugi prevoz. Nećemo stići na vreme, a Šen Jun ne može početi bez nas. Predstava će biti otkazana.“ Osećao veliku grižu savesti, čak i spavajući. Kad sam se probudio, u srcu sam osećao gorčinu. Izneverio sam Šen Jun.
Na dan projekcije takođe sam imao osećaj da kasnim. Ne znam zašto jer sve u sali je bilo spremno i moj dolazak sat pre projekcije činio se kao pravovremen. Na kraju krajeva, trebalo je samo da uključim kablove u svoj laptop i stisnem Play. Ali tako je samo dok nema smetnji. A bilo ih je.
Ispostavilo se da projektor postavljen u sali daje loš kvalitet slike, pa smo odlučili da ga zamenimo rezervnim. Kad samo zamenili projektor, operativni sistem na mom laptopu je počeo da se blokira. Krenuli smo da prebacujemo film na kompjuter (komšijin), ali pre nego što je završeno, komšiji je zazvonio telefon. Još nekoliko dragocenih minuta je izgubljeno. „Ne mogu da verujem, moj poslovni partner me zove iz Meksika – zašto je baš sad morao?“ rekao je posle razgovora.
Ni novi laptop nije bio u redu – slika je bila odsečena, i nikakvo naknadno podešavanje nije dalo rezultat. U međuvremenu, gosti su punili salu. Bilo je vreme da se počne, a mi još nismo bili spremni. Još jednom sam probao svoj laptop i reklo bi se da je sada bolje. Pošto smo sve vratili u početno stanje, dao sam uvodnu reč i izvinio se gostima za kašnjenje. Svetla su se ugasila i projekcija je počela.
Tek tada sam shvatio da je svako od stotinu sedišta zauzeto, a da neki čak stoje. Obezbedivši nekoliko dodatnih stolica, konačno sam seo i zamolio Učitelja za pomoć: „Molim te da kompjuter ne pravi probleme.“ Nisam bio u stanju da šaljem ispravne misli i nisam mogao naći druge praktikante da im kažem da to učine oni. Baš kao u snu, moj šinšing je bio na nivou običnog čoveka - kao da spašavam sopstveni ugled, a ne kao da spašavam druge.
Učitelj jeste pomogao i projekcija je prošla bez prekida. Nakon filma, komentari su bili pozitivni i gosti su bili vrlo srećni što su pozvani da prisustvuju događaju, čak i po kišnom danu.
Jedan od njih je prokomentarisao: “Znate, ovde sa vama se osećam kao kod kuće.” Drugi su izjavili da žele da nauče vežbe.
Nekima je nedostajala diskusija nakon filma (zahvaljujući smetnjama, moja završna reč je bila prekratka i moj poziv da se postave pitanja predstavljao je čistu formalnost, tako da niko nije uzvratio). Foto izložba je pružila nešto dodatnih informacija, kao i praktikanti u direktnim razgovorima za vreme koktela održanog posle projekcije, ali neki su ipak očekivali više.
Shvatio sam koliko je važno uživo objasniti istinu. Ne bi trebalo gajiti predstavu da sam film može da obavi sav posao. Na kraju krajeva, gledaoci verovatno pripadaju našim sopstvenim domenima, pa ko ih može spasiti sem nas samih?
Ključ je u saradnji
Kao telo praktikanata, imali smo vrlo dobru saradnju i mislim da je to bilo ključno. Zapravo, sve naredne projekcije Slobodne Kine u mojoj zemlji ispostaviće se kao idealne prilike da se sarađuje i unapredi šinšing.
Dok god svaku projekciju shvatamo kao kultivaciju, a ne kao posao za obaviti, i trudimo se da gledamo unutar, ljudi će dobiti priliku da budu spaseni. S druge strane, jedna jedina ljudska misao, poput „Ovo sam dobro izveo“, ili „Ovo je teško“, može sve upropastiti. Po mom shvatanju Fa, oni koje spasavamo imaju sopstvene kriterijume za spasenje i ako ih ne zadovoljimo, nećemo dobiti šansu da ih spasemo.
Ne treba da se oslanjamo na obične ljude, niti išta da očekujemo od njih. Ali izgleda da je ovaj put Učitelj brinuo o onima koji su nam bliski. Moja žena, koja nije praktikant, puno je pomogla kod pozivanja gostiju. Isto važi za muža jedne od praktikantkinja, kao i mog rođenog brata, pored svih onih do sada pomenutih.
Svi osećamo zahvalnost što nam je Učitelj dao ovu priliku.
Ovo me podseća na citat iz Učiteljevog predavanja „Turneja predavanja Fa po Severnoj Americi”:
„Tokom današnjeg progona, ako obična, svakodnevna osoba može da kaže drugoj osobi: “Nemoj progoniti Falun Gong, Falun Gong je dobar,” i ta druga osoba zbog toga zaista prestane da progoni učenike Dafe, i ako u budućnosti bude imala priliku da ostane i dobije Fa, ako je došla sa visokog nivoa da dobije Fa, njena kultivacija će biti brza. Onda, razmislite, njeno Ispunjenje će biti Ispunjenje ogromne grupe bića, Ispunjenje jednog gospodara, ili kralja. A to njeno Ispunjenje je omogućio običan čovek. Čak i taj obični čovek, jedan obični svakodnevni čovek, će postati veliki bog. Onda, tim pre, šta je sa učenicima Dafe koji rade nešto tako veličanstveno...“
Hvala, Učitelju. Hvala, praktikanti.
