Falun Dafa Minghui.org

Jw_banner_hr

Konotacije tradicionalnih boja (5. deo)

(Minghui.org)

(Nastavak 4. dela)

Graciozna ljubičasta boja

U tradicionalnoj kulturi, ljubičasta je boja koja je u rangu sa zlatnom. Postoji i dobro poznata taoistička anegdota „Ljubičasti či stiže sa istoka“.

U njoj se kaže da kad je Laoce, osnivač taoizma, napustio dinastiju Džou da bi postao pustinjak, trebalo je da prođe kroz prolaz Han'gu. Pre njegovog dolaska, Jin Ksi, viši oficir koji je čuvao prolaz, zapazio je mlaz ljubičastog vazduha koji stiže sa istoka i shvatio je da će svetac proći tuda. Naravno, nedugo zatim, Laoce je stigao na leđima plavo-zelenog vola. Jin je molio Laocea da zapiše svoja učenja i postao je njegov učenik. Tako je nastala knjiga Tao Te Čing, klasik koji se prenosi kroz vekove.

Ljubičastu boju ljudi uglavnom smatraju povoljnom bojom, i ona je takođe tipična za taoizam. Na primer, mesto gde živi jedan besmrtnik naziva se „Ljubičasta vila“, a taoistički spisi se na kineskom nazivaju i „ljubičastim knjigama“.

Zbog svog izuzetnog porekla, „ljubičasta“ je brzo postala simbol plemenitosti u tradicionalnoj kineskoj kulturi. U 48. tomu knjige Hou Han Shu (Knjiga o kasnijem Hanu) se kaže: „Na nebu postoji palata Zivei, gde boravi božanski car. Na sličan način i kraljevi grade svoje palate.”

Stari Kinezi su verovali u harmoniju između neba, zemlje i čovečanstva. Prema tome, izgled grada takođe treba da bude u skladu sa onim na nebu. Pošto božanski car živi u palati Zivei u gornjem carstvu, a Severna zvezda (poznata i kao Zivei zvezda na kineskom) je uvek bila poštovana kao „Carska zvezda“, car na zemlji (često poštovan kao „Sin Neba”), stoga bi trebalo da ima rezidenciju koja odgovara ljubičastoj palati na nebu. U stvari, u dinastijama Sui i Tang, carska palata u glavnom gradu Luojangu se zaista zvala „Palata Zivei“ (ljubičasta palata); u dinastijama Ming i Ćing, kraljevska palata je takođe nosila naziv „Zijin Čeng“ (ljubičasti zabranjeni grad).

Možemo videti da su zlatna i ljubičasta boja veoma cenjene u tradicionalnoj kineskoj kulturi. Iako na površini ove dve boje izgledaju sasvim drugačije, one nisu kontradiktorne jedna drugoj. U stvari, te dve boje se često pominju zajedno.

Na primer, izraz „zijin“ (ljubičasto zlatno) se uveliko koristi u opisu Buda u Tripitaki. U Sutri o moru Samadija, koji se postiže kontemplacijom Bude, je opisano kako se buda Šakjamuni „obasjan purpurno-zlatnom svetlošću, ukazao se u pred svojim učenicima.” „Ljubičasto-zlatno“ se takođe često koristilo u opisu drugih Buda. Na primer, za Vipasi Budu se govorilo da ima „telo u ljubičasto- zlatnoj boji“. Kasapa Buda je opisan kao "telo ljubičasto-zlatne boje, savršeno finog izgleda"...

Mnogi ljudi u zajednici kultivatora shvataju da boja može imati različite tonove u različitim dimenzijama. Čak i obični ljudi mogu ovo iskusiti. Na primer, ako neko vreme nastavite da buljite u crvenu boju, a zatim zatvorite oči, pred očima se može pojaviti zaostala zelena slika. Neke istraživačke studije su takođe otkrile da metal zlato može izgledati i ljubičasto.

Kao što znamo, materija se sastoji od mikroskopskih čestica. Uzmimo na primer zlato, ako se veličina nanočestica zlata promeni na mikroskopskom nivou (1 nanometar je jednak 0,000001 mm), one mogu biti različitih boja, kao koloidne suspenzije u tečnosti (želatin ili voda). Koloidne nanočestice zlata manje od 100 nanometara čine rastvor crvenim, dok čestice veće od 100 nanometara čine rastvor plavim ili ljubičastim. Naravno, bez obzira kako izgledala njihova boja, te supstance su u suštini zlatne. Molimo pogledajte sledeću sliku kao ilustraciju.

Eksperiment sa bojom zlatnih nanočestica od crvene do ljubičaste

Pet bočia na gornjem delu slike su napunjene rastvorom zlata, ali je promenjena veličina njegovih mikroskopskih čestica u svakoj bočici. Donji deo slike prikazuje zlatne nanočestice različitih veličina, a razlika u veličini uzrokuje razliku u boji.

Takav fenomen može podsetiti ljude na određene opise u nekim klasicima. Na primer, kada se opisuje raj bogova i Buda, kaže se da je sve zlatno i sjajno. Ali kada se bolje pogleda, bića i stvari u tom svetu imaju svoje boje. Ljudi koji su ograničeni svojim modernim, mehaničkim načinom razmišljanja mogu smatrati da je sadržaj tih klasika u kontradikciji sa samim sobom, dok bi to u stvari moglo biti njihovo sopstveno kruto i jednostrano razmišljanje, koje ih sprečava da istraže stvari u višedimenzionalnom prostor-vremenu. Štaviše, zlato takođe varira na različitim nivoima, i izgleda drugačije kada se podrobnije ispita...

Tu su i pigmenti zlatno-ljubičaste u likovnoj umetnosti. Dobro poznat primer u istoriji bio bi Kasijusova ljubičasta iz 17. veka, u Nemačkoj. Majkl Faradej, engleski fizičar iz 19. veka, otkrio je u svom istraživanju da su sastav ovog pigmenta zapravo izuzetno fine čestice zlata.

Naravno, ljudi danas ne bi koristili zlato za pravljenje ljubičaste boje. Međutim, pre nego što se moderna industrijska civilizacija oblikovala, ekstrakcija pigmenata se u velikoj meri oslanjala na prirodne sastojke.

Na istoku su sirovine koje se koriste za pravljenje ljubičaste boje takođe bile prilično retke. U staroj Kini, ljubičasta boja se uglavnom ekstrahovala iz korena biljke gavez sa niskim prinosom, tako da je bila potrebna velika količina gaveza, a proces je morao da se ponavlja nekoliko puta da bi se postigao željeni ishod. Čak i tako, boja je lako bledela.

Na Zapadu su ljudi izvlačili ljubičastu boju iz sekreta koje proizvode brojne vrste malih kamenih puževa, poznatih kao "mureks". Pošto je sekret svakog puža bio majušan, a operacija obimna i radno intenzivna, ljubičasta boja je bila veoma cenjena, a cena izuzetno visoka. Neki ljudi su dobijali ljubičastu boju iz soka evropskih borovnica, ali je boja bila malo previše plavkasta i nije se mogla porediti sa mureks ljubičastom. Bilo je i drugih izvora sa veoma niskim prinosom, tako da o njima ovde nećemo govoriti.

Oskudne i skupe sirovine potrebne za pravljenje ljubičaste boje davale su joj veoma visoku tržišnu vrednost u drevnim vremenima i činile ovu boju dragocenom u sekularnom svetu, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Na primer, u dinastiji Tang u Kini (618-907), samo su zvaničnici trećeg ranga ili viši imali pravo da nose ljubičaste službene odore, i to je bilo apsolutno zabranjeno za obične ljude.

Na Zapadu je poznato da je Cezar voleo da nosi ljubičaste odore, i postepeno je ljubičasta postala tradicionalno plemenita i dragocena boja. Stotine godina kasnije, vizantijska kraljevska porodica je čak koristila „Rođen u purpuru“ (Porfirogenit) da favorizuje prava sinova rođenih za vreme vladavine njihovih roditelja, nad njihovom braćom i sestrama rođenim pre nego što je njihov otac stupio na presto. Taj pojam je kasnije labavo primenjen na svu decu istaknutih roditelja, kako bi se ukazalo na njihovo plemenito poreklo.

(Nastaviće se)