Odakle dolaze ljudska bića? Kako je nastao univerzum? Ova pitanja vekovima zbunjuju čovečanstvo. Drevne kineske legende kažu da je Pan Gu stvorio ovaj svet, dok je Nuva stvorio ljude. Biblija kaže da je Jehova stvorio svet i ljudska bića. U svim kulturama postoji zajednička tema koja govori kako je božansko stvorilo čovečanstvo.
Mnogi ljudi danas, uključujući naučnike, shvatili su da je naš svet izvan onoga što savremena nauka može da objasni. Istraživanje istraživačkog centra Pev iz 2009. godine pokazalo je da 95% Amerikanaca (šira javnost) veruje u neki oblik božanstva ili više moći, a među anketiranim naučnicima taj procenat je bio 51%.
U ovom članku istražujemo nekoliko naučnih otkrića vezanih za poreklo univerzuma i šire.
Reinkarnacija Univerzuma
Da bi objasnili poreklo univerzuma, prvoj polovini prošlog veka mnogi naučnici su predložili „teoriju velikog praska“. Među njima su bili belgijski astronom i kosmolog Žorž Lemetr, sovjetski fizičar Aleksandar Fridman, američki astronom Edvin Habl, američki fizičar Džordž Gamov i drugi. Prema teoriji velikog praska, univerzum je formiran od vruće, guste singularnosti koja se ekspandirala nakon velikog praska pre 13,7 milijardi godina. U naučnoj zajednici, teorija Velikog praska je i dalje najšire prihvaćeni model nastanka univerzuma, a njen okvir je zasnovan na Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti.
Teorija velikog praska je donekle u skladu sa idejom da je univerzum stvorila neka viša sila. U stvari, Lemaitre je bio šef Papske akademije nauka u Vatikanu. U novembru 1951. papa Pije XII je takođe tvrdio u Papinskom naučnom društvu da je teorija velikog praska u skladu sa katoličkim konceptom kreacionizma.
Dok su naučnici nastavili da istražuju poreklo univerzuma, nastavili su da modifikuju teoriju Velikog praska. Britanski naučnik i nobelovac Ser Rodžer Penrouz je 2010. godine predložio teoriju konformne ciklične kosmologije, koja tvrdi da veliki prasak koji se dogodio pre 13,7 milijardi godina nije poreklo formiranja univerzuma, već da je postojao univerzum pre ovog velikog praska, i da se sam univerzum reinkarnirao.
Na osnovu podataka iz NASA-ine Vilkinsonove mikrotalasne sonde za anizotropiju (VMAP) kosmičkog mikrotalasnog neba (CMB), Penrouz je predložio postojanje ranijeg univerzuma pre Velikog praska našeg sadašnjeg univerzuma. U skladu sa Ajnštajnovim jednačinama polja iz opšte teorije relativnosti, Penrouz je u svojoj knjizi iz 2010. godine Ciklusi vremena: izvanredan novi pogled na univerzum objasnio dokaze koji podržavaju njegovu teoriju.
Takođe, 2010., Penrouz i jermenski matematički fizičar Vahe Gurzadjan objavili su rad pod naslovom „Koncentrični krugovi u podacima VMAP-a mogu pružiti dokaze o violentnoj aktivnosti pre Velikog praska“. Iako je u tom času bilo široko priznato da CMB ima anizotropiju (to jest, svojstvo zavisnosti od smera), Penrouz i Gurzadjan su pripisali koncentrične krugove u VMAP podacima sudarima između supermasivnih crnih rupa. Osim toga, neki od velikih krugova sugerisali su da su se dogodili pre Velikog praska.
„Najjasniji opazivi signal CCC-a je rezultat brojnih susreta supermasivnih crnih rupa koji su se dešavali unutar grozdova galaksija u eonu pre našeg“, navode Penrouz i Gurzadjan u svom radu.
U izvesnoj meri, ovo je slično kalpama koje se pominju u budizmu. Svaka kalpa je duga milijarde godina i jedan buda je mogao biti svedok mnogih kalpa, baš kao osoba koja prolazi kroz ciklus reinkarnacije života i smrti.
"Božji otisak prsta"
Rođen u Poljskoj, francusko-američki matematičar Benjamin Mandelbrot često je primenjivao matematičke modele na ekonomiju, finansije, mehaniku fluida i kosmologiju. Sedamdesetih godina prošlog veka predložio je ideju fraktalne geometrije i proširio je na mnoge oblasti. Kasnije je razvio klasičnu formulu Mandelbrotovog skupa zn+1 = zn2 + c, gde je c kompleksan broj (koji se može nacrtati na ravni sa x i y osama), a n je ceo broj koji može da poprimi vrednost od 0, 1, 2... Obično se pretpostavlja da z0=0.
Mandelbrotov skup sadrži sve moguće vrednosti c koje ispunjavaju uslov da su z vrednosti ograničene. Ako vrednost c uzrokuje da z vrednosti idu u beskonačnost, onda ona nije deo Mandelbrotovog skupa. Na primer, ako je c=1, onda je z1 = z02 + c = 0+1=1, z2 = z12 + c = 12+1=2, z3 = z22 + c =22+1=5... Kako n ide do beskonačnosti, zn će takođe otići u beskonačnost (ili „şe razneti“), što se smatra nestabilnim stanjem. S druge strane, ako je c= – 1, then z1 = z02 + c = 0–1= –1, z2 = z12 + c = (–1)2–1=0, z3 = z22 + c =02–1= –1. Niz zn posle brojnih iteracija uvek će imati oblik 0, –1, 0, –1, 0, –1,... Dakle, vrednosti z su ograničene (što se smatra stabilnim stanjem). Dakle, vrednost 1 nije deo Mandelbrotovog skupa, ali vrednost –1 jeste.
Formula zn+1 = zn2 + c se takođe može generalizovati kao zn+1 = znt + c, gde t može biti bilo koji pozitivni broj (kao što su 2, 3, 3,1 ili 4, itd.) Bez obzira na oblik formule, ako sve moguće vrednosti c u Mandelbrotovom skupu ucrtamo na ravan, imaćemo prizor sličan ovom:
Deo (sa plavim središtem i slojevima prstenova u različitim nijansama crvene) u donjem desnom uglu slike je Mandelbrotov skup mogućih vrednosti c. Žuti prsten koji okružuje taj deo sadrži vrednosti koje nisu deo Mandelbrotovog skupa. Zanimljivo je da ako zumiramo grane koje se protežu od crvenog dela u donjem desnom uglu, možemo sagledati slične obrasce. Na primer, u gornjem levom uglu vidimo manji krug (sa plavim središtem i prstenovima u različitim nijansama crvene). Ako nastavimo da uvećavamo taj krug, videćemo da se isti krug ponovo pojavljuje, iako u manjoj meri.
Ovaj fenomen zapravo traje beskonačno, i u geometriji se naziva fraktalima jer isti obrazac nastavlja da se pojavljuje u punom opsegu skale, od makroskopske do mikroskopske. Zbog tako zapanjujućeg otkrića, ljudi su Mandelbrotovu formulu nazivali „Božji otisak prsta“.
Dok je Mandelbrotov skup veštački fraktal, postoji mnogo fraktala koji se nalaze u prirodi, kao što su šišarke. „Linije morske obale su primeri sa puno krivih, tako da se svaki njihov deo može – u statističkom smislu – smatrati slikom celine u smanjenoj razmeri. Ovo svojstvo će se nazivati „statistička samosličnost“, napisao je Mandelbrot u naučnom radu iz 1967. pod naslovom „Koliko je duga obala Britanije? Statistička samosličnost i frakciona dimenzija.”
Nakon otkrića Mandelbrotovog skupa, ljudi su počeli da shvataju da mnoge naizgled nepovezane stvari imaju mnogo sličnosti. Na primer, čini se da struktura interneta, ljudski krvni sudovi, pejzaž, grane drveća, lišće drveća i sazvežđa dele obrasce slične krugovima pomenutim na gornjoj slici.
Otkrića u astronomskoj medicini
Takav nalaz je takođe pokrenuo novu interdisciplinarnu naučnu saradnju, kao što je objavljeno u članku u časopisu Science u februaru 2011., pod naslovom „Ima li astronoma kod kuće?“ Kada je astronomkinja sa Harvarda, Alisa Gudman, imala poteškoće da vizualizuje ogromnu količinu podataka o formiranju zvezda, otkrila je da je sofisticirani medicinski softver 3D Slicer u stanju da obradi podatke i napravi trodimenzionalne prezentacije. Slično tome, astronomi na Univerzitetu u Kembridžu su bili u mogućnosti da proučavaju blede, nejasne objekte kao što su galaksije, magline ili zvezdana jata koristeći softver za mikroskopsku analizu slika pod nazivom PathGrid.
„Ključ u pozadini projekta je iznenađujuća sličnost između slika uzoraka tkiva i kosmosa: uočiti kancerogenu ćeliju zakopanu u normalnom tkivu je kao pronalazak jedne zvezde u prepunom zvezdanom polju“, navodi se u članku. I ne samo to, naučnici sa Harvarda su otkrili da mogu da poboljšaju 3D Slicer - na osnovu svog znanja o astronomiji - kako bi pomogli lekarima da bolje vizualizuju koronarne arterije.
Na Univerzitetu Džons Hopkins, astrofizičar Aleksandar Salaj i patolog Janis Taube pokrenuli su integrisanu platformu AstroPath za analizu astronomskih slika i mapiranje patoloških uzoraka. „U astronomiji se često pitamo: Koja je verovatnoća da su galaksije blizu jedna drugoj? Isti pristup primenjujemo i na rak – posmatrajući prostorne odnose u mikrookruženju tumora. To je isti problem u znatno drugačijim razmerama“, primetio je Salaj.
Struktura ljudskog mozga i univerzuma
Još više zapanjujuće otkriće do kog se došlo kad su gornja shvatanja primenjena na ljudski mozak. Američki teorijski fizičar Mičio Kaku rekao je: „Ljudski mozak ima 100 milijardi neurona, od kojih je svaki povezan sa 10.000 drugih neurona. Ono što vam stoji na ramenima je najkomplikovanija stvar u poznatom univerzumu." Štaviše, naučnici su otkrili da samo 25% mozga čine neuroni, a preostalih 75% je voda.
Zanimljivo je da su naučnici procenili da postoji najmanje 100 milijardi galaksija u vidljivom univerzumu i da su sve povezane filamentima sastavljenim od opipljive prašine, gasa ili nevidljive tamne materije, a da u osnovi nema galaksija izvan filamenata. I samo oko 25% obične materije u univerzumu je vidljivo; preostalih 75% su nevidljiva tamna materija i tamna energija.
Franko Vaca, astrofizičar na Univerzitetu u Bolonji u Italiji, i Alberto Feleti, neurolog sa Univerziteta u Veroni, odlučili su da istraže dalje. „Istražujemo sličnosti između dva najizazovnija i najsloženija sistema u prirodi: mreže neuronskih ćelija u ljudskom biću i kosmičke mreže galaksija“, napisali su u članku Frontier in Phisics 2020. pod naslovom „Kvantitativno poređenje neuronske mreže i kosmičke mreže“.
Nakon proučavanja strukturnih, morfoloških i mrežnih svojstava i memorijskog kapaciteta ova dva fascinantna sistema otkrili su upotrebom kvantitativnog pristupa da „Zanimljiv stepen sličnosti koji naša analiza otkriva sugeriše da je samoorganizacija oba složena sistema verovatno oblikovana sličnim principima mrežne dinamike, uprkos radikalno različitom obimu i procesima na delu.“
Vredi napomenuti da su neuronska mreža i kosmička mreža različitih razmera (sa razlikom od oko 1027 u prostornim skalama). Dva italijanska naučnika su takođe procenila ukupan memorijski kapacitet ljudskog mozga. Sa 4,7 bita informacija po neuronskoj ćeliji, kapacitet memorije ljudskog mozga je oko 2,5 petabajta (petabajt = 1024 TB). Zanimljivo je da je izračunavanje statističke složenosti koja karakteriše dinamičku evoluciju simuliranih univerzuma pokazalo da je „4,3 petabajta memorije neophodno za skladištenje informacija o kosmičkoj strukturi unutar čitavog opserviranog univerzuma“.
Sva ova otkrića su pružila nove uvide u naš univerzum i nas same. Takođe su u skladu sa budističkom i taoističkom misli. Prema budizmu, u jednom zrnu peska postoji tri hiljade svetova, a svaki takav svet sadrži zrnca peska koja opet sadrže svetove. Slično, taoistička misao veruje da je ljudsko telo samo po sebi mali univerzum. Nedavna naučna otkrića, kao što su reinkarnirani univerzum i sličnost između makroskopskog i mikroskopskog sveta, dodatno su podržala takva shvatanja.
Svet u kome živimo
Verovanja u postojanje božanskog su zajednička za sve kulture. Ali, pod uticajem moderne nauke, mnogi ljudi odbacuju takve ideje. Bez obzira na to, mnogi naučnici su shvatili da je naš svet previše savršeno kreiran da bi bio slučajnost.
Kad je teleskopom otkrio sunčeve pege, Jupiterove satelite i planine na Mesecu, Galileo Galilej je bio veoma uzbuđen. Rekao je da je zapanjen i zahvalan Bogu što mu je dao takvu mudrost.
Kažu da je veliki pronalazač Tomas Edison u svojoj laboratoriji imao kamenu ploču sa natpisom. Natpis je ukazivao da Edison čvrsto veruje da postoji sveznajući, svemogući Bog koji vodi čovečanstvo.
Džon Polkinghorn, fizičar sa Univerziteta u Kembridžu, jednom je rekao da kada neko shvati da su zakoni prirode neverovatno fino podešeni među sobom da proizvedu univerzum koji vidimo, on će shvatiti da je ovaj univerzum stvoren, a ne da slučajno postoji.
„Da li je slepa slučajnost znala da postoji svetlost i način kako se ona prelama, i da li je podesio oči svih živih stvorova na najčudniji način da to iskoriste?“ napisao je Isak Njutn. „Ova i druga slična razmatranja su uvek imala, i uvek će prevladati u čovečanstvu, da veruje da postoji Biće koje je stvorilo sve stvari, koje drži sve u svojoj moći, i kojega se stoga treba bojati.”
