Mnogi ljudi su možda upoznati sa pričom o Jovu u Starom Zavetu. Njegova priča je ispričana u Knjizi o Jovu, prvoj knjizi Starog zaveta, koja nije samo deo hrišćanske Biblije već se na nju pozivaju različite religije.
Jov je bio široke ruke i ljudi su ga poštovali. Bio je pravedan čovek, i Bog ga je blagoslovio bogatstvom i decom. Jednog dana, Bog je pitao Satanu za mišljenje o Jovovoj pobožnosti. Satana je rekao da je Jov pobožan samo zato što uživa u materijalnim blagoslovima; ako bi Bog oduzeo sve što Jov ima, on bi se sigurno odvratio od Boga.
Bog je dao Satani dozvolu da Jovu oduzme njegovo bogatstvo i ubije njegovu decu i sluge. Ipak, Jov je hvalio Boga: „Nag sam izašao iz utrobe majke svoje, i nag ću se tamo vratiti; Gospod je dao, i Gospod uzeo; neka je blagosloveno ime Gospodnje.”
Bog je onda dozvolio Satani da Jovovo telo unakazi bolnim čirevima. Dok je Jov sedeo u pepelu svog nekadašnjeg imanja, njegova žena ga je podsticala da „prokune Boga i umre“. Jov je odgovorio: „Hoćemo li primiti dobro od Boga, a nećemo primiti zlo?“
Počinju testovi za Jova
Satana je zatim iskoristio Jovova tri prijatelja – Elifaza, Bildada i Sofara – da mu pruži saosećanje i utehu, ali i da ga iskuša. Kada su ga videli, ovi su jedva prepoznali Jova. Počeli su glasno da plaču, pocepali su svoje haljine i posuli se prašinom po glavi da izraze svoju tugu. Sedeli su sa njim sedam dana i sedam noći. U početku mu niko nije rekao ni reč jer su videli kolika je njegova patnja.
Jov je konačno otvorio usta i zaplakao. Pitao je Boga kako da nastavi da živi. Elifaz ga je prekorio što nema dovoljno vere u Boga i objasnio da oni koji su pravi nikada neće biti uništeni. Ispričao je Jovu šta je video noću i da mu je glas rekao da Bog ne veruje svojim slugama, posebno onima čiji su temelji u prahu. Rekao je da Jov pati jer je Bog želeo da ga disciplinuje.
Jov je odgovorio da bi svako stvorenje u ekstremnoj patnji stenjalo poput njega i da ga samo smrt može osloboditi bola. Opomenuo je svoje prijatelje da mu ne otežavaju stvari.
Bildad je sugerisao da su Jovova deca možda uvredila Boga i da Jov možda nije tako ispravan kao što je izgledao, inače bi Bog sigurno pazio na njega.
Jov je odgovorio da veruje da Bog nije bio nepravedan i da on nije odgovoran ljudima jer „On čini čuda koja se ne mogu dokučiti, čuda koja se ne mogu nabrojati.” Jov je rekao da može samo moliti Boga za milost. Osim toga, kakva je korist truditi se da činimo dobra dela? Ne postoji pravično suđenje na Zemlji. Pitao je: „Zašto moram da prolazim kroz svu ovu patnju?“ Molio je Boga da „seti da ga je on oblikovao kao glinu“. On je znao za raniju Božju dobrotu prema njemu, ali čak i da je Jov bio besprekoran i nastavio da se brani, to bi samo povećalo Božji gnev — ako je tako, radije bi umro.
Iz Jovovih razgovora sa Elifazom i Bildadom, možemo videti da se za nekoga poput Jova, koji je veran Bogu, kada je njegova fizička patnja dostigla određeni stepen, on se nadao da će ljudi oko njega razumeti kroz šta prolazi, i nadaće se da će Bog razumeti njegove misli i emocije i stati na njegovu stranu.
Sofar se onda pridružio debati i rekao: „Mi nismo deca. Ko će verovati tvojim rečima? Ti insistiraš da si nevin, ali ako Bog progovori, on će sigurno razotkriti tvoje grehe.” Sofar je upitao Jova: „Možeš li da dokučiš Božje nedokučivosti?” Rekao je Jovu da će ga Bog ponovo blagosloviti ako „ne dopusti da se zlo nastani u njegovom šatoru“.
Jov je znao da je u prošlosti bio ispravan, ali je takođe svestan bola i patnje kroz koje prolazi. Stoga je svojim prijateljima sarkastično rekao: „Nesumnjivo ste vi jedini ljudi koji su važni, i mudrost će umreti s vama!” Mislio je da će njegovi prijatelji naučiti neke lekcije ako vide sve što je Bog stvorio. Jov je čvrsto verovao da je ispravan i molio je Boga da ga čuje. „Smrtnici, rođeni od žene, kratko traju i život im je pun nevolja.“ „Kad bi me samo sakrio u grob i sklonio dok tvoj gnev ne prođe! Ako neko umre, da li će ponovo živeti?“
Elifaz je tada ismejao Jova zbog nedostatka mudrosti i pokušao da potkopa njegovo poštovanje prema Bogu. Prema Elifazu, Bog ne veruje smrtnicima i svecima. Kritikovao je Jova što previše misli o sebi i rekao da je njegovo pomaganje ljudima bilo samo podmićivanje.
Jov je smatrao da su njegovi prijatelji neupućeni i da „teše ljude praznim rečima“. Nadao se da će ga Bog opravdati jer je verovao da je Bog svestan njegove patnje.
Spor se intenzivirao, i Sofar je optužio Jova da je grešnik koji će biti kažnjen.
Jov je tvrdio: „Zašto zli i dalje žive, stare i sve više imaju moći? Provode godine u blagostanju i u miru odlaze u grob. Dobri pate do smrti.”
U ovoj fazi vidimo da Jov nije zla osoba, ali kada je bio suočen sa neosnovanim optužbama, on je isticao da je u pravu i odbio je da vidi gde je pogrešio.
Elifaz je počeo da umanjuje Jovova dobra dela. Optužio je Jova da je zao, da je odbijao da daje hranu gladnima i da se loše odnosio prema siročadi i udovicama. Elifaz je rekao da je Jovova situacija nastala zbog toga što nije bio tako skroman kao što je izgledao.
Oni koji su poznavali Jova znali bi da su Elifazove optužbe suprotne činjenicama. Otuda je Jov počeo da se brani činjenicama. On je samouvereno rekao da je voljan da iznese svoj slučaj Bogu jer on sigurno zna da je on u pravu. Bildad je tvrdio da niko nije čist pred Bogom.
Znamo da je Jov patio zbog nevolje koju mu je nametnuo Satana. Ali Jov to nije znao — znao je samo da ga Bildad lažno optužuje, i nije mogao da se smiri i razmisli.
Međutim, Jov je opisao Božju mudrost, i iz toga možemo videti Jovovo poštovanje prema Bogu. Rekao je da se Božja mudrost vidi u stvarima koje možemo videti, kao što su svemir, zemlja, oblaci, okean i vetar, ali sve ovo odražava samo mali deo Njegove veličine. Ljudi znaju gde se nalaze razna blaga na ovom svetu, ali „gde se može naći mudrost?“ Samo Bog zna gde ona obitava.
Jov je istakao: „Biti bogobojažljiv — to je mudrost, a odbaciti zlo je razumnost.“
Jov je čvrsto verovao u svoju nevinost i rekao je: „Dok ne umrem, neću poreći svoj integritet!“
Jov je nastavio da prepričava svoja prošla dela i kako je čeznuo da povrati intimni odnos koji je nekada imao sa Bogom. Jednom je spasao ljude u nevolji. Za slepe je bio kao da vide kroz njegove oči. Svi su gledali i tiho čekali njegov savet, ali sada je izgubio svu svoju slavu, pa mu se i mladi rugaju. Sada kada je u tako bolnom i jadnom stanju, pljunuli su mu u lice i bezobzirno ga napali.
Jov je rekao da je on onaj koji se žrtvovao za Boga i moli za presudu. Takođe je zamolio one koji su ga optuživali za nepravde da pronađu njegove grehe u njegovim delima.
Jovove reči su ućutkale njegova tri prijatelja.
Elihu je progovorio i objasnio da je tiho slušao raspravu i čekao da progovori jer su ostali stariji od njega: „Starost treba da kaže svoje; poodmakle godine treba da uče mudrosti.” Rekao je da je ljut na Jova jer potvrđuje sebe, a ne Boga. Istovremeno, još više je ljut na Jovova tri prijatelja jer su neznalice i pričaju proizvoljno o Bogu.
Njegove reči su bile iskrene. Prvo je priznao da je Bog njegov Stvoritelj, a zatim je istakao da se Jov nije ispravno postavio u svom odnosu prema Bogu. Bog ne treba da odgovori Jovu, ali Jov je pokušao da se raspravlja sa Njim.
Elihu je naterao one koji su mudri da ga slušaju. On je ukazao na Jovovu grešku što je rekao da oni koji drže do svog integriteta rade uzaludno. Elihu je rekao: „Daleko je od Boga da čini zlo, niti je Svemogući nepravedan. On će uzvratiti čoveku po delima njegovim, svakome po delima njegovim. Bog deluje nepristrasno, a Jov prenaglašava sopstvenu ispravnost. Rekao je da Jov govori brzopleto, a da toga nije svestan jer „nema znanja“, ali Bog vidi Jova kao nekog „koji trpi velike muke“.
Elihu priča o izuzetnim Božjim delima i njegovoj sposobnosti da kontroliše prirodu. Podsetio je Jova da obrati pažnju i misli na Božja čuda, i zapamti da su Božja veličanstvena slava i zapanjujuća veličanstvenost izvan ljudskog razumevanja. Bog voli svakoga ko ga poštuje, a neće mariti za one koji samo misle da imaju mudrost i nisu ponizni, rekao je.
U tom trenutku, Jov je zamolio Boga da mu odgovori. Pošto ljudi ne mogu da vide pravi Božji lik, Bog se pojavio u obliku oluje i odgovorio Jovu.
Gospod je Jovu postavio niz pitanja koja su ga navela da shvati koliko su ljudska bića sićušna: „Gde si bio kada sam postavljao temelje Zemlje? Reci mi, ako razumeš. Ko je obeležio njene dimenzije? Sigurno znaš! Ko je preko nje razvukao mernu liniju? Na čemu je bila postavljena njena osnova i ko je položio njen kamen temeljac — dok su jutarnje zvezde pevale zajedno i svi anđeli klicali u radosti?“
Bog je rekao da se sve ovo dogodilo eonima pre nego što se Jov rodio!
Gospod je tada postavio mnoga pitanja, jedno za drugim. Spomenuo je okean, oblake, jutro, kapije smrti, sjaj i tamu. „Pošto si već rođen i dugo živiš, znaš li sve ovo?“ Šta je sa olujama, zvezdama na nebu, raznim stvorenjima i tako dalje?”
Jov je ponizno priznao: „Nedostojan sam, kako da ti odgovorim, stavljam ruku preko usta.“ Priznao je svoje greške i neuke reči. „Moje uši su čule o tebi ranije, ali sada su te moje oči videle. Zato prezirem sebe i kajem se u prahu i pepelu.”
Gospod je tada opomenuo Elifaza i njegova dva prijatelja da ne govore istinu o njemu. Zamolio ih je da prinose žrtve i nateraju Jova da se moli za njih. Gospod je obnovio Jovovo bogatstvo i dao mu dvostruko više nego što je imao ranije. Gospod je blagoslovio Jovov potonji život sa više nego što je imao ranije — dao mu je više stoke i dece. Jov je živeo još 140 godina i video svoju decu i njihovu decu do četvrtog kolena.
Kada je Jov trebalo da umre, Bog se sažalio i poslao glasnika: „Izbavi ga da ne padne u jamu: našao sam otkup. Njegovo meso biće svežije od dečjeg; vratiće se u dane mladosti svoje.”
Iz priče o Jovu možemo videti da je Bog saosećajan prema ljudima, ali to saosećanje nije ograničeno na ljudske emocije i predstave. Kada ljudi poštuju Boga, to ne znači da su savršeni. Dokle god je čovek, grešiće, a gresi i karma ljudi se mogu eliminisati samo kroz patnju. Kroz Jovovu priču vidimo da postoje i drugi razlozi zbog kojih ljudi pate... U njegovom slučaju, Bog je dao dozvolu da dobri ljudi pate. Sve dokle smo u stanju da zadržimo poštovanje prema Bogu, šta god da se desi, na kraju ćemo dobiti blagoslove.
Oni koji ne veruju u božansko i dalje će biti odgovorni za svoja nedela. Zakoni univerzuma neće nestati samo zato što neki ljudi u njih ne veruju.
