Hiljadama godina, kineski narod uvek je verovao u božansko i da su ljudska vrsta i priroda povezani. Stari su takođe verovali da je car Sin neba, da mu je Nebo poverilo taj položaj i da stoga mora slediti Nebeski put i poštovati čovečanstvo. Samo tada država može biti bezbedna, a njen narod srećan.
Ako bi se dešavale poplave, suše, kuge, zemljotresi, meteoriti, komete, pomračenja sunca, ili klizišta, car bi smatrao da je on učinio nešto loše u svojoj vladavini i da mu Nebo šalje upozorenje. Brzo bi otkrio gde je pogrešio i objavio bi „pokajaničku objavu“ da bi se iskupio za pogrešne postupke i da bi mu Nebo oprostilo, te da bi nesreća prošla.
U kineskoj istoriji, počev od Jua Velikog, većina kraljeva i careva je imala „pokajničke objave“, sem prvog cara Čin dinastije i Cara Janga iz dinastije Sui.
Prema istorijskim izvorima, 89 careva u Kini je imalo pokajničke objave, a neki od njih puno objava. Na primer, kralj Čeng iz Džou dinastije je imao 260 objava, dok je Taizong iz Tang dinastije imao 28. Čak i car Čongdžen iz pale Ming dinastije je objavio 6, mada je u poslednjoj okrivio svoje podređene za pad dinastije.
Moćna carica Dowager Cixi, koja je podržala Boksersku bunu koja je dovela do invazije Kine od strane saveza devet naroda i ogromniha ispaštanja Kineza, takođe je objavila pokajničku objavu u ime cara Guangšua. Ali to je uradila da bi prebacila odgovornost na dvorske zvaničnike i narod.
Iz primera cara Čongdžena i carice Dowager Cixi, možemo videti da oni koji su objavili takve objave kriveći druge, radili su to uzalud, jer njihovo pokajanje nije bilo iskreno.
Kralj Tang iz dinastije Šang
U ranim danima nakon što je Tang uspostavio dinastiju Šang, desila se velika suša koja je godinama trajala, i ljudi su jako patili. Tang je ponudio sebe samog kao žrtvu Nebu „sečenjem kose i noktiju“, moleći se: „Ja sam jedini grešnik, a ne narod. Ako je moj narod činio loše stvari, mene treba kriviti. Moja je krivica ako neko nije poštovao Nebo i duhove, što je proizvelo da ljudi pate i umiru.“ Ljudi su bili duboko zahvalni za ono što je kralj učinio i uskoro su počele kiše.
Car Taizong iz Tang dinastije
Druge godine Džen Guanga (628) pod vladavinom cara Taizonga iz Tang dinastije, bila je najezda skakavaca tokom velike suše. Taizong je obznanio svoje pokajanje, u kome je rekao: „Da bi moj narod imao hrane da preživi, spreman sam da prihvatim svu krivicu na sebe.“
Žalostan zbog patnji naroda, car je uhvatio nekoliko skakavaca i pojeo ih. “Ako zbilja dolazite zbog greha ljudi, onda možete pojesti moje srce, ali molim vas da poštedite narod!“, rekao je skakavcima.
Iskrenost Taizonga je dirnula Nebo, i skakavci su uskoro nestali.
Taizong je često govorio svojim dvoranima: „Mora se istinski imati milost i dobrota, i čuvati ih u srcu u svakom trenutku. Nikad se ne treba prepuštati rđavim mislima. Za opstanak, od suštinskog značaja sem hrane, potrebni su dobrota i milost.“
Car Dezong iz Tang dinastije
Malo pošto je Dezong preuzeo presto, jedan broj generala se pobunio i 783. godine, pobunjeničke snage su upale u prestonicu Čang An. Car Dezong je pobegao u grad Fengtian, gde će narednog proleća objaviti dugu pokajničku izjavu. Nabrojao je sve svoje loše postupke i rekao: „Nisam se uspeo probuditi kad me je Nebo osudilo i nisam bio svestan kad me je narod optuživao. Naneo sam sramotu svojim precima i nisam imao vere u svoj narod. Veoma se stidim i zaslužujem da budem kažnjen.“
Ova iskrenost cara je dotakla vojnike do suza. Pojačala je moral njegove vojske i naroda i pobuna je uskoro ugušena.
Car Kangši iz dinastije Čing
Tokom vladavine Velikog cara Kangšija, veliki zemljotres je potresao Peking. On je bio jako zabrinut i krivio je sebe za nedostatak vrline i greške u njegovoj politici. Znao je da ga Nebo upozorava zemljotresom. Ispitao je svaki sitan detalj da vidi da li je vlada učinila nešto pogrešno i iskoristila narod. U svom pokajanju, on se osvrnuo na sebe i ohrabrio sve zvaničnike, od onih na dvoru na dalje, da se zajedno potrude da budu pravedni i pošteni.
Kad je KPK preuzela vlast, duhovna veza Kine s Nebom je prekinuta i zamenjena nasiljem i borbom
Samo priznavanjem sopstvenih grešaka i odgovornosti, povlačenjem pre nego što postane prekasno, i sprovođenjem nove politike s ciljem da se isprave greške, može se dobiti oprost od Neba, i tek tada u zemlji mogu zavladati mir i stabilnost, a narod će biti srećan.
Jezgrovita duhovnost kineskog naroda i njegova povezanost s Nebom, koja je prenošena generacijama kroz 5000 godina civilizacije, potpuno je presečena kad je Komunistička Partija Kine (KPK) preuzela vlast 1949.
Umesto da sledi duhovnu tradiciju i upravlja zemljom s milošću i dobrotom, KPK vodi Kinu pomoću marksističkog ateizma i materijalizma. Dok poriče svaku veru u božansko i napada sve religije, ona uspostavlja sebe kao vrhovu vlast, bez ikakvih moralnih i zakonskih ograničenja.
KPK se protivi Nebeskom zakonu i osnovnoj ljudskoj etici, označavajući osnovne elemente kineske kulture, poput filozofskog koncepta veze između čovečanstva i prirode, kao „sujeverje“, koje treba kritikovati i zabraniti. Sva nebeska upozorenja ona proglašava „prirodnim katastrofama“, koje nemaju nikakve veze s vladavinom.
Mao Cetung je pokretao jednu kampanju za drugom, poput „Zemljišne reforme“, „Potiskivanja kontrarevolucionara“, „Tri-anti“ „Pet-anti“, „Anti-desničarskog pokreta“, „Velikog skoka napred“ i „Kulturne revolucije“.
Takve kampanje i pokreti u dovodili do masovnih čistki, ubijanja, progona, stigmatizacije bogova, uništavanja kipova bude i desetina hiljada hramova. KPK se čak razmetala svojim „bezakonjem“ i podsticala kineski narod da se „bori protiv Neba, bori protiv Zemlje, bori protiv ljudi“. Mao i njegovi sledbenici su ubili oko 80 miliona ljudi iz svih sfera života.
Odgovor vlasti na studentske pokrete u modernoj istoriji
U poređenju s tim kako je KPK, tenkovima i oružjem, na Trgu Tjenanmen brutalno slomila pro-demokratski studentski pokret, 4. juna 1989, post-imperijalni lideri i generali u Kini pre KPK ponašali su se u skladu s tradicionalnom kulturom i verovali su u „dobrotu, ispravnost, ljubaznost, mudrost i veru“.
Bilo da je to predsednik Xu Shichang, “gospodar rata” Duan Qirui, ili Chiang Kai-shek, svi oni su tolerisali studentske proteste i racionalno se ponašali naspram njih bez upotrebe oružja, čak i kad su studenti postajali nasilni i uništavala državne objekte.
Na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919, strane sile su se složile sa zahtevom Japana i predale mu u vlast poluostrvo Šandong, koje su prethodno zauzeli Nemci. Ove vesti su momentalno proizvele indignaciju među Kinezima, i 4. maja, 25000 studenata, radnika i preduzetnika je izašlo na ulice da protestvuje protiv slabog odgovora vlade na Versajski sporazum, sa zahtevom da izdajnici Cao Rulin, Lu Zongxing, i Zhang Zongxiang budu kažnjeni.
Studenti su zapalili kuću Cao Rulina i napali su Zhang Zongxianga, koji se u tom času zadesio kod Caoa. Xu Shichang je uhapsio 32 studenta.
Protesti su se brzo proširili Kinom, i Xu Shichang je uhapsio 170 ljudi i pokrenuo vojsku da uguši proteste. Ipak nikad nije naredio da se puca.
Na kraju, Xu Shichang je napravio kompromis i uklonio Cao Rulina, Lu Zongxinga, i Zhang Zongxianga s njihovih funkcija i naložio pregovaračima na konferenciji da odbiju Sporazum. Studentski pokret je uspešno okončan.
1926, Japan, SAD, Britanija i drugi Saveznici objavili su ultimatum Pekingu da ukloni vojne utvrde u Dagujou u Tianjinu. Na to je reagovalo 5000 ljudi iz svih sfera u Pekingu, uključujući profesore i studente, skupom ispred Duan Qiruijeve vlade, zahtevajući da vlada odbaci “Ultimatum Saveznika“.
Duan Qirui tog dana nije bio u zgradi vlade, i gomila se sukobila sa stražarima. Zabrinut da će stvar izmaći kontroli, kapetan je naredio da se otvori vatra i razbije gomila. 47 ljudi je stradalo i više od 150 je povređeno. Taj incident je ostao upamćen kao „Tragični 13. avgust“.
Saznavši za tragediju, Duan Qirui je osetio duboko “žaljenje” i “krivicu”. Mada nije on bio taj koji je naredio vatru, Duan je preuzeo odgovornost za tragediju. Rekao je pod emocijama: „Bio sam pošten i cenio sam integritet celog svog života, ali sve je to uništeno u jednom danu“.
Duan je brzo oformio tim da pronađe imena žrtava, kako bi im se dodelila naknada. Na pogrebnoj ceremoniji žrtvama, Duan je kleknuo pred svima i zavetovao se da će ostatak života biti vegetarijanac, da bi okajao grehe. Svoj zavet je održao.
Sledi još jedan primer kako je Chiang Kai-shek, kog je KPK ocrnila, reagovao na studentski protest.
Nakon što su Japanci 1931. zauzeli severoistok, kineski narod je bio izbezumljen. Studenti u Pekingu, Šangaju, Šandongu i u drugim gradovima otišli su u Nanđing da protestuju zbog vladinog odsustva reakcije.
Chiang Kai-shek se 8. decembra lično susreo sa studentima, saslušao ih i izrazio razumevanje za njihovu indignaciju.
17.decembra,studenti su divljali ispred centralne novinske agencije, napali su Cai Yuanpeia, člana Centralnog izvršnog komiteta, i Chen Mingshua, vršioca dužnosti Izvršnog Juana i sukobili se s vojnom policijom.
18.decembra, Gu Zhenglunu, komandantu gradskog vojnog garnizona naređeno je da sakupi hiljade vojnih policajaca da opkole studente, na silu vraćajući 700 studenata u Peking, 2500 studenata u Jinan i više od 1000 studenata u Šangaj. Tokom celog procesa nijedan metak nije ispaljen.
U daljim studentskim protestima koje je isprovocirala KPK, Chiang Kai-shek se stalno sretao sa studentima i objašnjavao im stav vlade. Suočen s jakim emocijama studenata, Chiang Kai-shek je ostajao racionalan i nije naredio vojnoj policiji da puca u studente.
Evolucija marksističko-lenjinističke ideologije u 21. veku
Kad se 2001. godine, Kina priključila Svetskoj trgovinskoj organizaciji, svet se ponadao da će se Kina promeniti, nakon što je naizgled prigrlila zapadnu civilizaciju i demokratiju.
Prošle su dve decenije. KPK je dala novo lice drugoj ekonomskoj sili sveta, ali njena žudnja za moći i kontrolom nikad se nije promenila, već je samo postala više prikrivena, lukavija.
Od njene “Zajednice jednakih sudbine ”do “Inicijative pojas i put,” KPK takođe hrli da izvozi marksističko-lenjinističku ideologiju svetu i uspostavi novi model globalnog ekonomskog poretka i odnosa sila.
U oktobru 2017, čim se završio 19. Narodni kongres, lider KPK Ši Đinping je poveo sedam stalnih članova Polibiroa da daju zakletvu na mestu gde je KPK održala svoj Prvi Narodni kongres, u Šangaju, da će se „do kraja života boriti za Komunizam“.
23.aprila, Politbiro CK KPK učio je “Manifest KP.” Ši je sve ohrabrio da se „prisete prvobitne namere i nikad ne zaborave misiju“.
U maju 2019, održan je sastanak na visokom nivou radi obeležavanja 200 godina od rođenja Marksa, na kom je pozvano na promociju marksističkih doktrina.
16.decembra, 2019, članovi 19. Centralnog Politbiroa KPK ponovo su učili „Manifest KP“ na svom petom sastanku.
U februaru 2019. uprkos sporazumu o „jednoj zemlji, dva sistema“ iza zatvorenih vrata, KPK je naložila Keri Lam, administratoru Hong Konga, da usvoji zakon o ekstradiciji Kini.
Ovom zakonu, međutim, oštro su se suprotstavili poslovni i pravni krugovi. Protesti su počeli da eskaliraju 9. juna, 2019. Međutim, administracija Hong Konga ne samo da je odbila da povuče zakon, već je čak proizvela novo nasilje, pucajući na protestante i bacajući suzavac, stvarajući još veći bunt stanovnika.
Protestanti su uzvikivali: “Nebo će uništiti KPK“ i „Oslobođenje Hong Konga, revolucija našeg doba“.
Mada je Keri Lam nevoljno povukla zakon 4. septembra, 2019, nakon meseci neobuzdanih protesta, bilo je prekasno da vlast Hong Konga, ili KPK, ponovo osvoje srca honkonžana.
S druge strane, način kako je vlada Hong Konga tretirala svoj narod tokom protesta takođe je pomoglo Tajvancima da steknu bolje razumevanje KPK. Ubedljiva pobeda predsednika Tsai Ing-Wen potvrdila je opredeljenje tajvanskog naroda da podrži demokratiju i suprotstavi se pretnjama KPK.
Što se tiče epidemije koronavirusa, iako su slučajevi zaraze prijavljeni početkom decembra 2019, KPK je zataškala informacije i ućutkala svakog ko je na društvenim mrežama otkrivao informacije.
Istovremeno, Wang Guangfa, stručnjak za respiratorne bolesti sa univerziteta u Pekingu, tvrdio je da se „zaraza može sprečiti i da će uskoro biti pod kontrolom“, kao i da nema slučajeva prenošenja sa čoveka ka čoveka, iako su činjenice govorile suprotno.
Dr. Li Wenliang, jedan od osam lekara koji su slali poruke na WeChat da upozore prijatelje o potencijalnoj epidemiji, došao je pod udar policije zbog „širenja glasina i sabotaže društvene stabilnosti“. Dr. Li je noću odvrden iz svog doma i nateran da ćuti o ovome.
Tek 20. januara, Ši Đinping je dao prvu izjavu o epidemiji, dok je tim za suzbijanje epidemije, pod rukovodstvom premijera Li Kečijanga, osnovan 26. januara.
Ono što se dalje dešavalo je nastavak zataškavanja činjenica o epidemiji i umanjenje odgovornosti vlasti na raznim nivoima kad su se stvari otele kontroli.
Umesto da prihvati odgovornost za epidemiju, Ši Đinping je hvalio sebe 23. februara tokom video konferencije s više od 170.000 ljudi širom Kine. Razmetao se kako je on pokrenuo akciju još 17. januara, kako je puno sastanaka održano, i koliko su efikasne mere koje je preduzeo.
Koliko god KPK pokušavala da se sakrije i glorifikuje sebe, dela su rečitija od reči, a činjenice same govore. Sve više ljudi širom sveta sada sagledava pravu prirodu KPK. Kakva katastrofa za kineski narod i zemlju koja je nekad bila poznata kao „božanska zemlja“.
